Пета песникова књига Пут у Лилипут у себи тематски и мотивски сабира искуства и поступке књига насталих пре књиге Дунавска. Фрагменти, фрактали, фразе, слике и сцене из филмова, сликарства, књижевности, флоре, бајки, народне књижевности, биологије, слике премодерних заједница и савременог осећања света и живота граде песнички универзум у извесној мери комплекснији у односу на раније књиге. Крећући се слободно од дечје наивног, припростог, очуђујућег до узвишеног, озбиљног и пародичног гласа, наратор час звучи као Петко, а час као филозоф језика. То није невиност и непосредност Блејка или Витмена него пре Бекетовска лиризована немогућност објективизовања жеље у исказу. Ипак се радост надвија над тим светом, радост игре, песничког језика схваћеног као игра која ствара структуре које своје аналогије проналазе у дискурсу моћи, смрти, воље. Књига Пут у Лилипут је књига будних снова какву би можда волео Макс Ернст, сликар који је будан сањао. Она има елемената бајки, филма, фотографије, цртаног филма, стрипа, који би се можда допао и Кременку. У извесном смислу, она је каталог неоавангардне уметности, и сама збирка експеримената у поезији, а опет и лирска књига, књига смеха и суза. (Ненад Милошевић)