У свом симболичком рају, Дејан Алексић – што је одлика његове поетике од прве књиге – остварује невероватну присност са речима и стварима, држећи их, не у хајдегеровском смислу при руци, него при оку, дискурсу, на длану. Невероватна топлина бића и густина интимне имагинације, успоставља онтолошку и материјалну мапу тако личног предметног света. Чепови од винских боца, лампа у углу собе или птичица у зидном сату говоре о бићу света као кући, о сањаријама о спокоју дома, о интимној имагинацији малих ствари, па се може рећи да захваљујући зрнцима соли овај свет је укусан, а захваљујући новчићу (од станиола) у Едену постоје и дан и ноћ… Максималним контактом с језиком, Алексићев дискурс, меланхолично и помало носталгично смирен пред разарајућим ефектима модерности од антике до данас, (не)очекивано нас оставља изван очекиваних завета писања. Материјализацијом језичких знакова, Алексић чини да се и празнина и пуноћа могу чулно опазити, а оно опште, неперциптибилно чини перциптибилним… Упорно аутопоетички демистификујући рад сопствене песничке машине, Алексић нас задржава у метапоетском чуђењу. Радно време раја на моменте је обликовано као поучителни разговор (са песницима, читаоцима), у константном је обраћању другом, просветитељска књига која учи како поезија ради. И није то школа опсене, иако је стручни профил школовања – песник, као друго име за живот: мајстор опсенарског заната. (Драган Бошковић)