Роберто Болањо је у поезији видео облик побуне и егзистенцијални заплет који оплемењује живот. То је значајно јер без таквог односа према поезији немогуће је разумети целину његовог дела, нарочито његова два најпознатија романа: Дивље детективе и 2666. Та свест о побуни манифестује се сталном заокупљеношћу приказивањем живота оних који су пропали, судбином проклети, деморалисани, оних људских бића која нису успела да пусте корен, која су обесправљена, злосрећна, чудна, несхваћена, прерано умрла. А изнад свега приказивањем живота сиромашних. Има много очаја у поезији Роберта Болања. Можда зато што је размишљање о животу и свету крајем XX века стварало отуђење, незадовољство и тескобу. Стварало је интелигентни очај. Рекао бих да управо то осећање преовладава у овој поезији: тескоба која долази из саме сржи и на крају постаје блистава. У Болањовој поезији, као и у његовој прози, веома је важан огољени, физиолошки или експлицитни секс. Песници нису имали новца, али јесу водили љубав. Увек расположени за промискуитет. Дивљи детективи су дивљи зато што су подједнако сиромашни и промискуитетни, или похотљиви, како би рекао Достојевски. Похотљивост или промискуитет показују се као инфрареалистичке емоције или постулати. Трећи свет, односно Мексико, нуди нам једино беду и промискуитет. Болањо је славио Трећи свет измишљајући књижевни плес сиромаштва и секса. Јер сиромашки секс је надмоћан у односу на секс међу богатима. Сиромаштво секс претвара у бес, најпровокативнији бес у универзуму. (Мануел Вилас)

Фотографија на корицама: Адријана Видић