Александар Тишма се подједнако бави и човековом спремношћу да зло трпи, као и оном да зло чини, сматрајући то људско својство битном полугом механизма насиља у друштву. Значајна је ауторова тврдња да је уметник „способан да у себи оживи и мотивише зло”, што га чини посредником. Његова функција тако постаје давање уметничког израза злу, а то је једнако разобличавању зла. Другим речима, ако је уметност једина права истина, онда она као таква може дати истинит одраз зла, који би га раскринкао. То ће читаоца стално подсећати да зло постоји, и учиће га да га распознаје. Писац у том систему има задатак да пружи информације у свету који ћути о злу. Он је оно што Тишма воли да назива „дежурним синоптичарем”. Не треба, при томе, сметнути с ума да Тишма често говори о злу у себи, и кад год има прилику покушава најпре то зло и своје мрачне страсти да раскрије. Да ли писање сматра неким видом самоисцељења и катарзе у односу на такве пориве, сложеније је питање, али делује да би оно могло бити решење…