Целокупна поезија Сен-Сењкова говори о промени ракурса, о умећу да се види невидљиво, и да се једнодимензионално начини опсежним. […] „Лепо“ је код Сен-Сењкова оно што је неочекивано, што затиче изненада. Он сам то назива префокусирањем погледа. Пећ Јемеља-будалице која поскакује изненада постаје дечачић; град Будимпешта – човек који ноћу шета го својим станом; обрве кућа претварају се у праву кућу; гроб старог уметника постаје лист папира, подметнут под ногу столице; аутобус и тролејбус преотимају један другоме маршруту; дванаестознаменкасти број поприма облик и разум. […] Да би се читале песме Сен-Сењкова, чини се, такође треба нагнути главу или заузети чудну позу у којој ће се ствари и појаве указати под необичним углом, а тај начин, на који песник са нама говори, испоставиће се као једини могући. (Антон Долин)

За своју полувековну годишњицу Андреј Сен-Сењков је за читаоца припремио праву поетску бомбу. Управо тако ми је он лично описао овај избор, у који су ушле, углавном, песме последње декаде. […] Његова бомба је створена изван граница љубави и мржње, изван границе бинарне логике, у ризоматским пределима Делеза и Гатарија где су атомске печурке, „свемогући вргањи / рудњаче русуле / мухаре отровњаче / шампињони лисичарке / размножавају се спорама / о многоме споре / почиње кишни / помало хладни / рат“. […] После такве експлозије свет неће бити разорен; мења се само угао и оптика посматрања. (Јевгеније Павлов)