Свеске које је Хандке отпочео крајем 1975, и водио их до 1977, објављене под насловом Тежина света (с назнаком „дневник”), започињу нацртима ситуација за неме комаде и друге рукописе. У уводу, међутим, аутор признаје да му се десило да у њима нагонски забележи и нека „непосредна искуства свести” мимо унапред задатог пројекта. С временом ће почети да записује само те споредне опажаје, без намене, који долазе ниоткуд и не траже разраду. „Што сам више настављао с таквим бележењем”, закључује, „више сам се ослобађао утврђених књижевних форми, стичући слободу унутар једне дотад непознате могућности писања.” Записи из Тежине света махом су кратки и никад се не завршавају тачком: ову карактеристику ће Хандке задржати у свим наредним бележницама. Функцију радне собе преузимају спољни простори, а седење уступа место ходању. Писац учи да постане „записничар”, стенограф. […] Писање у свеску, или Хандкеовим речима, ступање у „повест оловке”, с временом је за аутора постало предах од књижевности, уживање у писању самом. Међутим, у току рада на првој самосталној свесци десиће се нешто због чега ће му свеске постати неочекивано блиске, много важније од некакве нове књижевне форме. Постаће зависан од њих. […] Хандке 26. марта 1975. до­живљава нервни слом праћен нападом панике и добровољно се хоспитализује. Све време, у току шест дана проведених у болници, водиће белешке. Простор који је раније користио за месец дана почиње да се испуњава за дан. По отпуштању, аутор и даље покушава да води белешке као раније, међутим, фокус му се битно мења. Ако је пре боравка користио језгровите реченице, више алузије и констатације него запажања, Хандке сад почиње претежно да описује, све исцрпније и детаљније. Писац који је изградио свој поетички идентитет на сумњи у наративни језик, […] сад из најдубље нужде трага за језиком који је што транспарентнији. Више га не занимају логички неспоразуми већ непосредан сусрет с реалношћу: он тражи, како и пише у том периоду, „свет који се може описати, осећање које је напокон постало ствар”. (Бојан Савић Остојић)

Фотографија на корицама: Урош Петровић