Радмила Гикић Петровић не зазире од стварности и њене „реалистичке” транспозиције, не преза од искушења да зарони у фактицитет. Има за своје унутарње саговорнике и писце и пријатеље, и садашњост и претходне векове: прати ствараоце, мислиоце, уметнике; занимају је митска и историјска времена, далеки континенти; заокупљају је универзалне загонетке егзистенције везане за промену мишљења, промену простора и опредељења; да би открила живо искуство сећања, доживљаја и емоција, зарониће и у мртве статистике далеких простора.

[…] У овој прози настањују се обични људи, али и уметнички умови од Чехова до Уроша Предића, стварни паћеници и компулсивни душебрижници, интелектуалци и сакупљачи малих поклона и великих искустава.

Пред нама је збирка у којој се проза обликује на простору између интимног промишљања, истраживања уметничких биографија и панораме савременог друштва. Радмила Гикић Петровић слика и оне нимало посебне, ни у чему даровите људе оптерећене страховима, жељама конзумеризма и илузијом добитка коју производи агресивни маркетинг. Иза хуморних сцена и живих дијалога назире се празнина савременог живота, али и потреба за припадањем и узбуђењем које би надоместило недостатак стварног садржаја. Ауторка успешно спаја иронију и емпатију, препознајући у својим јунакињама дубоку глад за променом. (Владислава Гордић Петковић)