Код Васића је, наиме, поезија са љубавном тематиком присутна још од самих почетака – у (култној) књизи Томато, на пример, неке љубавне песме иду у ред антологијских – с тим што у Топлом биљу она први пут запрема практично целокупан песнички простор: и тамо где је основни тематски фокус усмерен на нешто друго, лирско двоје су подразумевани јунаци. […]  Када је реч о тематици, треба такође приметити одређена померања. Повратак најнепосреднијем окружењу, којим је већ у Волфраму начињен отклон у односу на кашеовску епоху у поетичком, па и егзистенцијалном смислу, сада је још наглашенији. Али, са друге стране, поетички механизам из претходних књига, који је разоткривао позадину класних и свих других борби у неолибералном друштву у епохи после велике економске кризе, сада као да се мало заморио, па је та борба махом видљивија на рубовима песничког света Топлог биља. Лирски јунак и његова партнерка носе у себи целу палету осећања меланхолије и испразности, која карактеришу доба после револуционарних друштвених пражњења, с тим што овде никаквих револуција заправо није било. Или би се могло рећи да се догодила унутрашња револуција, па тако сада место утопијске будућности заузима садашњост љубави. (Марјан Чакаревић)