Синтагма „собна митологија“ присутна је у Алексићевој поезији од најранијих песама (укључујући и наслов четврте збирке) и, по речима самог песника, спада у метафоре које најтачније дефинишу његову поезију. Поетизација стварности као темељни лирски поступак овог песника дефинише његову поетику не само формално већ и суштински. Поезија је за Алексића, и то је приметно и у његовој књижевности за децу, укидање овешталог и подразумеваног контекста и тражење новог смисла управо у тој алогичности. Тај процес индукован је сударом спољњег света с унутрашњим, у којем елементи профаног и свакодневног оног тренутка кад се поетизују теже извесном одуховљењу и постају сигнал метафизичког. Разлагање очекиваних веза своју најупадљивију и највреднију последицу има у специфичној метафорици. На том пољу збирка Уради сам направила је вероватно најдаљи искорак у односу на претходне песничке књиге. Песник се игра концептуалним метафорама, метафорама у језику, реализованим метафорама, али и тзв. мртвим метафорама, потрошених и израбљених пренесених значења. Имајући у виду да је сав језик у суштини метафоричан, Алексић преноси тај поступак у свет своје песме. Новоствореним метафорама даје могућност да постану „реалност“ песме и на њима заснива комплетну лирску структуру. (Јелена Ангеловски)