
Врана
1300 РСД
Вјерујем да је Милош… био тај који је, лежећи у улазу и посматрајући како меци подижу плоче с оближње калдрме, увидио да већина поезије није опремљена за живот у свијету гдје људи заиста умиру. Али један дио јесте. А рекло би се да су пјесници у које се Попа убраја подвргнули поезију једном таквом испиту. У овом Хјузовом осврту препознаје се идеал коме је и сам тежио у периоду када је интензивно радио на Врани: тежња да пронађе пјеснички израз сразмјеран ситуацији у којој се у том тренутку налазила европска цивилизација, или оно што је од те можда одувијек варљиве идеје преостало након два свјетска рата и у сјенци нуклеарне печурке. Истовремено се ваљало ослободити баласта књижевне традиције и утицајâ још примјетних у Хјузовим ранијим збиркама, уклонити наслаге бомбастичности и реторике, најзад свести језик на услужни инструмент једне приче која се аутору с ургентношћу намеће. Хјузова замисао може се укратко описати као примитивно фолклорно предање с обрисима универзалне легенде која сеже колико у људску прошлост толико и у апокалиптичну будућност, с амбицијом да представи дубоки расцијеп у души модерне индивидуе. Он зачетак те катастрофе тумачи кроз психо-митолошки конгломерат дијелом наслијеђен од Роберта Грејвса, а дијелом од К. Г. Јунга, који се може сажети у идеји о огрешењу човјека о природу и њене законе и његовом упорном потискивању несвјесног дијела психе, што може довести до катастрофалних посљедица. С друге стране стоји историјски контекст Вијетнамског и Хладног рата, и катаклизме два свјетска сукоба која су не само срушила стари поредак већ као никад дотад показала стравични потенцијал човјека за свирепост и разарање у индустријским размјерама. Упркос несклоности биографским тумачењима књижевних дјела, томе се мора придодати Хјузова лична траума након самоубиства његове супруге, пјесникиње Силвије Плат. (Марија Бергам Пеликани)