(Ања Марковић: Kowloon, Контраст, Београд, 2016)

Друга збирка поезије Ање Марковић (1988), Kowloon, свој семантички потенцијал црпи из истоименог, реалног топонима, најнасељеније урбане области Хонгконга. Kowloon стиче амблематски карактер места страха и депоније смисла, које поседује свака метропола, сваки град. Симболичку пунину песникиња остварује преиначавањем и проширивањем значењског опсега овог набијеног, скученог места засићеног туђим присуством и инфлацијом приватности као специфичним појавним обликом егзистирања („простор је тако мали да немаш где од туђег присуства“: „ВИИИ“). С једне стране Kowloon је гетоизовани лавиринт испуњен тескобом и самоћом, осуђеношћу на дубоку интимизацију са самим собом, суочавање са личним страховима и рађањем нових, док с друге стране упућује на несагледиву и неизбројиву заједницу, колонију на рубу егзистенције условљене немилосрдним капиталистичким поретком.

Замена овом legoland–у са повећаном концентрацијом садржаја и пулсација на изузетно компресованом и пренасељеном простору (који је и поред свеопште мреже безакоња и порочности некада представљао функционалну и продуктивну заједницу) јесте тело субјек(а)та као место страдања и патње. Kowlon тада постаје инкарнат, организам препун потискиваних надражаја и инхибиција, фрустрација и патњи, нечистоћа и епифанија, поље језе и дрхтања. Одвојен, суспендован из природе у свом елементарном виду, препуштен је само оном људском, пуком нагонском („И немој да мислиш / да је град, Kowloon. / То је понор нагона, опсадно стање тела.“ – „Опсадно стање тела“). Регистар „давно бетонираних чула“ овде бива реактивиран; мириси, звукови, укуси, додири, поред доминантног визуелног стимуланса, коегзистирају иза зидова приватног, испитују и валоризују квалитет живота и живљења и непрестано искушавају идентитет. Квалитет унутрашњег подређен је квалитету садржаја тешко доступног спољашњег света. С обзиром на то да је сведен на физичко постојање кроз присуство страха и патње, лирски субјект артикулише опсаду себе у себи и из себе („Тело је грозница од које се умире“ – „Расипање“). Овај страх произилази из осећаја противречности егзистенције („моје тело ме неће преживети“). У препознатом апсурду долази се до стицања вере. Снага се, такорећи, црпи из апсурда. Страх овде бива персонализован, отелотворен и виталан.

Интровертност интроспективног Ја збирке Kowloon испољава све оне одлике које интонирају меланхоличну атмосферу и тон највећег броја уврштених песама. Стање лирског субјекта плод је прилика времена и друштвених кретања у којима егзистира; лирско ја сведочи репродуковању скромног свакодневног живота испражњеног од рефлексије о апсурду властитог живљења, где се стоји на главама и завирује у кататоничну приватност и интиму других, јер прозора ка споља нема, а стварност је опора, тврда и неизвесна („Стан је у срцу лавиринта / и сунце га никад није дохватило. / Врата се отварају / на нож, а светлост коју си осетио / само су огромне очи понора.“ – „Анабиоза“). Загледаност у Другог превазилази праг осетљивости и границу туђе приватности и интиме у име личних, себичних и ниских порива и тежњи. Субјекти Kowloon-а сведени су на оперативне функције и пуко преживљавање, дословно, по сваку цену. Опустошеност и сиромаштво једног света протеже се не само на материјалну, него и духовну сферу човековог бића. Оно нужно води до илегалних радњи и професија, моралну посрнулост и различите облике зависности (бордели и проституција, разбојништво, опијаријуми и наркотици).

Збирку Kowloon сачињава 35 песама распоређених у четири циклуса („И Копно је.“, „ИИ Нагли покрети“, „ИИИ Океани немају дом [и није им хладно због тога]“ ), док завршни, четврти циклус, „Свет под нашим ногама“, на известан начин представља целину за себе. Овај наизглед издвојени део збирке сачињен од петнаест ненасловљених али нумерисаних песама, чији стихови се међусобно дозивају и допуњавају, претпоставља затворену структуру чиме као да симулира архитектонику периферијске вишеспратне фавеле зване Kowloon. (Иако одсуство садржаја на крају књиге битно не омета преглед збирке, праћење песама и враћање одређеним циклусима и текстовима, не може се са сигурношћу тврдити да ли узрок његове суспензије треба тражити у свесном уметничком композиционом поступку или пропусту у припреми рукописа за штампу.)

Језик збирке Kowloon тежи да се одупре криптичности, елиптичности, избегне пукотине и местимичне муцавости, постане комуникативнији и јаснији. Његовој артикулацијској неконзистентности и колизији додатно доприноси и произвољна употреба интерпункције. Сижејна поставка неколиких дужих и успешније изведених песама пропитује наративну компоненту стиха на граници да се отргне метафоричном и сликовном говору и пређе у реченични исказ. Граматика збирке распиње се између Ја и Ми, уз неретко оглашавање из мушког рода једнине. Измена мушког и женског гласа, запажена већ у првој збирци Напољу су људи (2012), генерише полифонију и умножава перспективу. Прелазак са монофоног на полифонично казивање колективног и безличног Ми сведочи о утапању, изједначавању, односно поистовећивању сингуларног лирског гласа са појединачним судбинама дехијерархизоване и обесправљене заједнице лишене гласа („Унутра нас је прерастало“ – „Упаљач се не пали близу јетре“).

Kowloon, тако, осим необичног дела архитектуре, економичног и практичног урбанистичког решења, за збирку Ање Марковић добија симболичку вредност као место опирања друштвеним нормама, маргину маргине са властитим правилима и динамиком, гето унутар гета који је себи центар – имагинирајући на тај начин улогу, место и значај поетског гласа у савременом друштву. Будући да је свака врста изолације резултат спољашњих прилика и притисака, она је увек исконструисана и наметнута, применом различитих стратегија за остварење – пасивно/имплицитно, односно активно/експлицитно.

Kowloon Ање Марковић збирка је преиспитивања страха, бола, страсти, наде и апсурда; дневник суочавања са опресивним мислима и силама; приручник за преживљавање у мноштву обесправљених и искључених из живота шире заједнице.