(Алфонсо Рејес: Спев о Халибуту, превела са шпанског Соња Штајнфелд, Агора, Зрењанин, 2016)

Двадесет и шест томова књижевне заоставштине Алфонса Рејеса представља својеврсни изазов у погледу сачињавања било какве антологије, а с обзиром на то да се његове приче први пут појављују на српском језику у засебној књизи, одговорност према читаоцима је посебно велика. Сваки избор из нечијег стваралаштва води се одређеним начелом – овде су у питању, како у поговору пише, „фантастичне приче”, премда су многе од њих написане школским примером реалистичког стила, што читаоца може довести до извесних недоумица. Нејасно је и ко је сачинио избор, да ли Хорхе Асбун Бохалил, писац поговора, преводитељка Соња Штајнфелд или је ова антологија плод заједничког рада на тексту. Било како било, Спев о Халибуту је избор из четири Рејесове збирке – Коса раван, Петнаест присуства, Дрво барута и Живот и фантастика, која је објављена постхумно.

Све двадесет и три приче представљају сложен сплет алузија и референци на културне и научне текстове, од позивања на мексичке књижевнике, углавном из ранијих векова, до религијских списа и личности важних за локалну и светску историју. Стога, Рејес подразумева (или захтева?) образованог и упућеног читаоца, што преводиоцу додатно отежава преношење финих нијанси у језику које омогућавају интертекстуално поигравање. Упркос томе, у српском преводу изненађује некритичка употреба фуснота којих је чак 131, а притом се мешају и са ауторовим напоменама – преводитељка је осетила потребу да додатно појашњава ко су били Франсоа Рабле или Мишел де Монтењ, или препричава античке митове које Рејес исписује кроз нову перспективу („Разговор између Ахила и Хелене“). Овакав поступак, сем што отежава праћење текста, обесмишљава Рејесову жељу за стварањем активног читаоца. Читалац је у његовој прози уписан у сам текст, па чак и у дневничкој форми, која је по природи обраћање самоме себи (или великом Другом, судећи по Лакану): „Морам бити сасвим искрен, ако ће овај дневник бити и од какве користи мени или онима који га по мојој смрти буду читали“ („Анализа једне страсти“), те свака интервенција у виду коментара, додатног појашњења или географског мапирања поменутих топонима нужно задире и у саму структуру приче.

О Рејесу се неретко у критици говори као писцу код којег ниједна реч није сувишна, што је посебно уочљиво у причи „Вечера“. Написана у маниру Жерара де Нервала, Натанијела Хоторна или недавно преведеног Леополда Лугонеса (Фантастичне приче), „Вечера“ кроз ониричку структуру преиспитује природу стварног – јунак ове приче позван је на тајанствену вечеру код две жене које не познаје, и јури улицом да би тачно у 9 стигао на заказани састанак: „И трчао сам махнито, присећајући се да сам некада туда већ пролазио у исто време и са сличном жудњом претрчао то место. Када?” Читалац кроз суптилне наговештаје у тексту слути да је у питању сан или халуцинација у којој јунак види слику капетана чије лице подсећа на његово, својеврсну пројекцију будућег себе која, како аутор на почетку каже, има нечег кобног. Могуће је ову причу читати у кључу важног биографског податка – наиме, Рејесов отац, капетан Бернардо Рејес, такође је био у Паризу као капетан из приче и имао проблем са видом, а познато је да је на образовање младог Рејеса највише утицао управо отац, а с обзиром на то да је прича писана непосредно пре Бернардовог погубљења, утисак нечег притајено кобног и више је него разумљив. Сличним поступком послужиће се Рејесов сународник Карлос Фуентес у новели Аура, док га персонификација цвећа у врту које може да љуби и уједа смешта у традицију писаца који су у биљкама видели нешто монструозно и језовито, попут поменутог Нервала или Лугонеса. Расцеп између стварног и фантастичног открива последња реченица у којој се, пробуђен тачно у 9 сати, сугеришући непостојање реалног времена у причи која је у исти час почела, јунак затиче са лишћем и цвећем у коси као траговима друге стварности. Управо тај међутренутак између сна и будног стања описан је у причи „Антонио спава“, мешавином поетског и научног језика. Пародијом фројдовске школе тумачења снова („Да ли лет у сновима открива еротичку аберацију, Едипов (уф) комплекс, или други сличан симплекс? Метаморфоза коју кошмар доноси са собом је вид незахвалности теми”), Рејес преиспитује природу времена и на трагу Бергсоновог концепта субјективног (психолошког) времена, указује на брисање границе између садашњег и вечног, те његов јунак у тренутку који претходи сну успева да умакне времену, и сваке ноћи кроз сан искуси непостојање. Научни дискурс, присутан и у другим причама, попут измаштаног сусрета са ванземаљцем у „Човечуљку из тањира“ која наводи на промишљање функционалности људског језика на најелементарнијем нивоу („Сложили смо се око две основне ствари у језику: знака за Не, и знака за Да, неизоставних обриса сваког интелигентног разговора, полова елементарне логике или слика света”) приближава Рејесову прозу есејистици, и неизоставно га доводи у везу са Борхесовом поетиком. Корпус текстова на које се у причама упућује варира од мање познатих научних теорија до непостојећих филолошких споменика, што је тема насловне приче. Рејес нуди реконструисан „Спев о Халибуту“, који би могао, али не нужно, бити сведочанство о постојању домородачке културе. Уз њега, прилаже опсежну филолошку анализу која указује на непрецизност сваког покушаја да се реконструише нестала култура посредством текста, и позивањем на превару Џејмса Макферсона кроз наводни Осијанов спев, упућује на сву илузорност филолошких и антрополошких спекулација.

Приче у којима су описане кратке сцене из свакодневице, попут љубавних авантура („Самурај“) или карикираног брачног живота у девет микропоглавља („Кућа за цврчка“) показују све размере Рејесовог књижевног талента и измештају га из традиције фантастичне приче у коју га је сврстао аутор поговора. Увиди у детаље свакодневних, наизглед занемарљивих, унутрашњих сукоба, попут одабира кравате или договора са укућанима („Дао сам ти правило своје среће: да ме не газиш по папучама”) инспирисало је бројне критичаре на спекулације о биографској позадини наведених прича, па све до уплитања у интимни Рејесов живот и љубавне авантуре на бројним дипломатским путовањима – на сличан начин ће и Бохалил у поговору настојати да протумачи одређена женска имена, беспотребно се удаљивши од књижевног квалитета Рејесовог стваралаштва. Занимљив спој фантастичног и свакодневног остварен је у причи „Рука мајора Аранде“ која је написана на трагу Гогољевог „Носа“ – и у овој причи се део тела осамостаљује од целине, води посебан живот, има карактер, навике и осећања (помало налик Ствари из Породице Адамс), све до смрти: „Поносна независна рука, која је мислила да је особа, аутономно биће, изумитељ властитог понашања, уверила се да није ништа друго до књижевна тема, ствар фантазије већ често доношена и одношена пером писаца.”

Упркос Рејесовој огромној ерудицији, постоје бројне назнаке латентне мизогиније: на жене се упућује као дебеле, лепе, ружне или мушкобањасте („Самурај“, „Ружна“), и симпатични коментари женске ћуди имају потенцијал да прерасту у строге родне поделе које, премда не умањују књижевну вредност Рејесове прозе, излажу га могућностима оштре критике. Прича „Силуета Индијанца Хесуса“ погодна је за анализу Рејесове осетљивости за Другост – у њој Индијанац, који је у очима наратора синоним повезаности са природом, снаге и умешности, тражи посао у граду, учи да чита, интересује се за политику, да би на крају одлучио да продаје кокошке на тротоару и посматра живот како протиче. Наизглед једноставне фабуле, ова прича која испитује Аристотелов концепт човека као политичке животиње показује опасности непрецизног превода. Наиме, у реченицама које у преводу гласе: „Градски ваздух почео је да му загађује душу, све више притиснуту бригама и немиром” и „Чинило се да је створен о његовој жељи: жељи која је већ оставила пролазне ствари по страни и вратила се прапочетку свега, мајци земљи” у оригиналу промишљено изостаје анимистички поглед на природу јер је Индијанац Хесус одвојен од својих корена у граду, настоји да се прилагоди вештачком. Стога, у оригиналном тексту ваздух не загађује душу, већ загађује њега (физички, психолошки), а душа је само притиснута бригама и немиром, и, још очигледније, у другом примеру није у питању „прапочетак свега” већ „првобитна супстанција”, а земља није мајка, већ управо елементарна материја. Овакви пропусти, који се у први мах чине небитним за целину, у причама попут ове постају кључни интерпретативни путеви који могу да одведу у погрешном смеру.

Упркос наведеним недостацима српског издања, Алфонсо Рејес се испоставља као изазован аутор вредан читалачке пажње, а чињеница да, упркос проблематичном преводу (који, узгред, упркос двема лекторкама које га потписују, обилује граматичким и правописним неправилностима), ове приче сведоче о литерарној моћи његовог прозног израза доказује размере његовог књижевног талента и подстиче наду у нови избор из богатог стваралаштва овог значајног мексичког аутора.