(Алехо Карпентијер, Краљевство овог света, превела Ксенија Шуловић, Дерета, Београд, 2016)

Алехо Карпентијер се непосредно пре почетка Другог светског рата вратио из Француске на Кубу, и уз посету Хаитију 1943. године, ова два путовања су кључно одредила Краљевство овог света као покушај да се оцртају импликације незападне, неевропске митологије у књижевности Средње и Јужне Америке. Многи елементи Карпентијерове поетике битно ће утицати на развој магичног реализма, али српском читаоцу је умногоме отежано разумевање контекста у којем  дело настаје не само због несродности хаићанске вуду религије и културе са европском митологијом, већ и услед низа историјских околности на Хаитију без чијег познавања није могуће читати овај роман.

Управо због читавог спектра референци из колонијалне историје Кариба у 18. и 19. веку, изненађује непостојање предговора или поговора који би донекле појаснио врло сложену мрежу алузија на магијску праксу карипских робова, хаићанску револуцију и легенде које су опстале у колективној имагинацији све до Карпентијеровог времена. Делу претходи ауторов предговор, често читан као манифест поступка названог ло реал maravilloso (магична стварност), али у њему је акценат на основним елементима текста и циљу књижевне обраде карипске митологије, а не на прецизном разликовању историјске грађе и вуду праксе од ауторових интервенција и препознавања „чудесног у реалном”. Карпентијер недвосмислено овим делом покушава да одговори на париски надреализам који сматра вештачком индукцијом чудесног спрам још увек живе магијске праксе у прекоокеанским земљама, али и у великој мери настоји да одреди место хаићанској револуцији у контексту светских историјских токова и књижевности инспирисане сличних догађајима у Европи (пре свега Француском буржоаском револуцијом). Ипак, статус и значај Краљевства овог света за латиноамеричке књижевности није лако разумети из европске перспективе, а посебно не с обзиром на културолошку и хронолошку удаљеност, те је незанемарљив пропуст објавити овакво дело без елементарних појашњења која ће омогућити већу проходност текста. Побуна робова на Хаитију и године испуњене масовним масакрирањем, жутом грозницом, исељавањем француског становништва, устанцима робова и успостављање нове диктатуре Хенрија Кристофа само су неке од главних упоришта Карпентијеру за исписивање једне званичне, и друге паралелне, чудесне историје. У том смислу је овај роман посебно интересантно читати као наратолошки експеримент. Тамо где наратолошка истраживања уче да јунак, а потом и читалац, пред тачкама бифуркације у тексту морају да се одлуче за један пут који даље усмерава наративни ток, Карпентијер смешта централну тачку неодређености – да ли је Макандал, вођа побуњених робова, заиста избегао смрт на ломачи, оставши у краљевству овога света, или је истинитија верзија у којој војници гурају вођину главу у пламенове, гушећи му крике? Прво објашњење је верзија која ће покренути и одржати колективну имагинацију хиљада потлачених, друга је званична и вероватнија, али питање које Карпентијер поставља није у вези са тим шта се заиста могло догодити – кључно је шта се догодило у појединачним интерпретацијама овог догађаја, и на који начин је сукобило картезијански разум са логиком ритуала и магије. Стога, обе верзије опстају у тексту као равноправне, посебно с обзиром на низ промена у приповедачкој перспективи: у више наврата се стиче утисак да наратор преузима перспективу робова („Шта су белци знали о црнцима?”), упркос томе што даје и логична, нефантастична објашњења догађаја, попут поменутог гушења Макандала у ватри.

Главну окосницу дела чини низ метаморфоза, фантастичних и историјских: роман прати смену диктатора током побуне робова, односно појавне облике једног суштински насилног поретка који не зависи од тога да ли ће тлачитељ бити колонизатор или диктатор-староседелац, док алтернативни, магијски наративни ток низом фантастичних метаморфоза у разне животиње одржава представу о краљевству овог света, односно о наставку живота свих угњетаваних. Културолошки сукоб оличен је у Паулини Бонапарте, касније Боргезе, која је посетила Карибе у време жуте грознице и, након мужевљеве смрти, из страха се посветила домородачким вуду веровањима, симболично се изместивши из повлашћене позиције у супротну, под контролом непредвидивих сила туђе културе и религије. Ритуал је најважнији облик магијске праксе и подразумева низ симболичних гестова мање или више прозирних у наративном ткиву. Карпентијер је многобројне елементе веровања структурирао по принципу огледала, а најочигледнија је веза између ритуалних бубњева и громова као божанског бубња, зазидавања леша Хенрија Кристофа и Кановине скулптуре Паулине Боргезе или Макандалових метаморфоза и Ти Ноеловог претварања у супа. Посредством оваквог удвајања, оцртани су обриси мистичне магије која у тренуцима најбруталније тортуре (спаљивања, батинање, пуштање паса на рањене робове) одржава привид унутрашњег мира („Господари су погледом испитивали лица својих робова. Међутим, црнци су изражавали пркосну равнодушност”), а кулминирају у свеприсутној симболици рушевина као потенцијално нових места за живот. Ти Ноел, ослобођени роб, усељава се у кућу некадашњег господара, односно дословце се враћа рушевинама старог поретка и на њима гради темељ новог. Иако је био „тело од меса којем истиче рок”, није постао тело у камену, већ је трагом легенде о Макандалу почео свој пут преображаја, односно, према многим критичарима, започео је циклус Човека у Историји која се увек дешава у краљевствима овога света.

Упркос манифестном одрицању од наслеђа европске културе и преиспитивању њених образаца (примера ради, једно од поглавља се зове Миносова и Пасифајина кћи), постоје бројне интертекстуалне везе, и то пре свега са француском књижевношћу, а најексплицитније су цитати преузети из Расинових трагедија. Они стварају комичну забуну, сличну Његошевим описима млетачког позоришта у Горском вијенцу – наиме, глумица Флоридор декламује опис злочина у које црначко становништво дословце верује. Ово је посебно упадљиво с обзиром на степен имагинације и невероватног који покреће црне робове, односно на потпун изостанак отклона од текста: снага њихових предања је у дословном, буквалном читању и у недостатку било какве симболизације. Стара Макандалова песма коју Ти Ноел рецитује: „Сантијаго, ја сам син рата: / Сантијаго, / Зар не видиш да сам син рата?” најјезгровитије сумира травестију хришћанства на којој почива основни културолошки сукоб: за робове не постоји оно што се не види, те је у томе примарни разлог другачијег погледа на француско и на домаће ропство.  На тај начин је потребно и читати ово дело које на махове може звучати наивно из перспективе европског романа 20. века: Карпентијер тестира читаочеву способност да поверује у текст, да се носи са сплетом догађаја који измичу простој каузалности и захтевају уживљавање у креолску логику и културу. Стога, и читалац мора бити ликантроп, односно оболети од чудесног које преиспитује картезијанске концепте историје и заснива латиноамеричку књижевну традицију магијског, која ће најпознатији облик задобити у Маркесовом роману Сто година самоће.

Хаићански Исус, Макандал, генерише читаву усмену, апокрифну легенду која ће покренути низ побуна и одржати јединство чак и након поновљене диктатуре, док ће се Карпентијер Краљевством овог света супротставити културној колонијализацији и започети плодну књижевну традицију насталу хибридизацијом искустава латиноамеричких писаца у Паризу и изворне, живе митологије домородачких народа.