Како то да сам постала писац? То није нешто што сам очекивала од себе, нити нешто што сам сама одабрала, као што људи бирају да буду адвокати или зубари. Напросто се десило, изненада, 1956. године док сам прелазила преко фудбалског терена на путу од школе до куће. Саставила сам песму у глави и онда након што сам је записала, и после тога, знала сам да је писање једина ствар којом желим да се бавим.

Нисам знала да та песма уопште није ваљала, али и да сам знала, вероватно не бих марила. Није ме резултат навео да пишем него то искуство, тај електрицитет. Промена из „неписца” у писца је била тренутна, као прелаз из досадног чиновника у банци у крволочно чудовиште у лошим филмовима. Свако ко ме је видео могао је да помисли да сам била изложена некој хемикалији или космичком зрачењу које претвара пацове у џинове или чини људе невидљивима.

Нисам имала довољно година да бих била свесна шта ми се догодило. Да сам читала више о животима писаца или да сам ишта знала о њима, прикрила бих срамотну промену која ми се управо десила. Уместо тога, обелоданила сам је пред свима и изазвала шок међу девојкама са којима сам ручала у школској кантини. Након тога, једна од њих ми је рекла како мисли да сам изузетно храбра, да имам петљу, чим сам поделила нешто такво са свима. А истина је заправо да сам само била незналица.

Такође, испоставило се да сам се морала носити и са негодовањем својих родитеља, чија толеранција на постојање нељудских облика живота као што су гусенице и бубе није обухватала и уметнике. По навици, угризли су се за језик и одлучили да сачекају да прође оно за шта су се надали да је само фаза и упорно су истицали важност посла од ког може да се живи.

Једна мамина пријатељица била је мало ведрија тим поводом. „Баш лепо, драга”, рекла ми је она, „бар ћеш радити од куће.” (Претпоставила је да ћу се, као и све друге девојке исправног размишљања, и ја некада скрасити. Није била у току са причама о списатељицама које су у том тренутку кружиле и није знала да су та озбиљна и посвећена створења била приморана да забораве на све то у корист уврнутог целибата, разузданог живота или самоубиства – а патиле су од једног или другог.)

Да сам сумњала у улогу коју би требало да испуним, не само као писац већ као жена писац (неправедно осуђена), зафрљачила бих своје наливперо на други крај собе или бих се сакрила иза збуњујућег псеудонима, попут Б. Травена, аутора Блага Сијера Мадре чији прави идентитет никада није откривен. Или бих могла пратити пример Томаса Пинчона, и никада не дати интервју нити дозволити да моја фотографија осване на корицама књиге. Међутим, била сам превише млада да бих знала за такве трикове, а сад је већ прекасно.

[…]