(Тарјеј Весос: Птице и Ледени дворац, превела с норвешког Ратка Крсмановић Исаиловић, Дерета, Београд, 2016)

         Деретин издавачки пројекат 2016. године у великој мери је посвећен ауторима који су већ дуго део канона светске књижевности, али код нас из неког разлога нису преведени или нису препознати као битни све до сада. Поред романа Алеха Карпентијера, Ласла Краснахоркаија, Кормака Макартија и Робертсона Дејвиса, међу изабраним делима нашла су се и два романа норвешког писца Тарјеја Весоса, Птице (1957) и Ледени дворац (1963) у преводу Ратке Крсмановић Исаиловић. Оба дела се сматрају најзначајнијим у Весосовом богатом књижевном опусу и илустративна су за стваралачки пројекат који је, започет у Птицама, нашао свој пун стилски израз у Леденом дворцу шест година касније.

Описане као „роман у бергмановском пејзажу”, Птице огољеним и сведеним језиком ментално заосталог Матиса испитују границе идентитета и сексуалности у готово митском простору норвешке необуздане природе. Премда ово није роман написан у првом лицу, Весосов стил настоји да опонаша реченичне структуре Матисових ограничених когнитивних способности, али се норвешки Бенџи умногоме разликује од америчког – тамо где Фокнер ослобађа лексичку стихију, препуну чулних утисака и потиснутог сексуалног нагона, Весос кратким, елиптичним реченицама уписује симболичке представе у наизглед баналан поглед на стварност. Матис је тридесетседмогодишњак, материјално и психолошки потпуно зависан од сестре Хеге која их обоје издржава, и налик Бенџијевим латентно инцестуозним нагонима, његов либидо, усмерен ка свим девојкама које среће, прототип идеалне Жене налази у сестри: „Жена, дакле, лепо мирише и кад ти је сестра.” С обзиром на то да Весос не даје прецизне топониме, нити властита имена споредним ликовима, јасно је само да Хеге и Матис живе изоловано од сеоске заједнице која је њихова имена дала врховима двеју сувих (јалових) јасика. Дубока повезаност између природних циклуса и људског тела јасно указује на то да је Весос био инспирисан сународником Хамсуном и Плодовима земље, али и универзалним фолклорним представама о простору и бинарном опозицијом између свог и туђег. У том смислу се Матисова блискост са природним појавама може разумети и као симболичка граница на којој се његово биће остварује, између културног (наметнутог) и природног (жељеног). На почетку романа, шљука прелеће преко њихове куће и Матис у томе види знамење надолазеће промене коју испрва види као добру и судбински важну, да би, након што је ловац убије, поистоветио мртву птицу са сестром која жели да га напусти са новопридошлим Јергеном – она је „птица над птицама”. Основни заплет у оба романа темељи се на уљезу, односно странцу: у Птицама је то дрвосеча Јерген, који је у село дошао у потрази за послом, а у Леденом дворцу девојчица Ун, која се након мајчине смрти досељава код тетке. Обоје из туђег (несвесног?) доносе неразрешив сексуални сукоб: Матис постаје вишак након Јергеновог доласка, односно спаљена јасика коју једног јутра затиче, док Унина мистификована сексуална траума обликује наратив Леденог дворца. Матисов страх од олује истовремено је зазор од промене коју птичји прелет најављује и гром који уништава само једну јасику у њему покреће сумњу: „ко је одсечен?” На самом почетку романа, Матис Хеге пореди са муњом („И ниси муња само с тим осмолисним ружама, него са свиме што смислиш”), те је олуја која крши стабло поистовећена са љубављу између Хеге-муње и Јергена-ветра која Матиса чини сувишним („Јер ветар ће сигурно дувати и сутра”).

Промена је у оба романа повезана са огледалом. Матис, приметивши прве седе власи на сестриној коси, у огледалу тражи знаке промене на свом телу и с олакшањем констатује да је све исто као и пре, док заједничко огледање Ун и Сис прави пукотину у идентитету обеју девојчица. Весосов прозни израз се у великој мери заснива на удвајању, и на тематском (Хеге и Матис су „удвојени”, Сис и Ун су потенцијално једна особа), и на синтаксичком плану. Примера ради, ономатопеја бум коју Матис повезује са љубављу двоје младих на репишту постаје звук ловчевог (Јергеновог) убијања птице (Хеге), те су ерос и танатос неодвојиве категорије за Матиса, којег сестрина љубав искључује. Одлучивши да једног дана, „мирног као огледало”, пробуши чамац у којем је превезао Јергена и препусти се води, Матис се вишеструко враћа женском (мајчинском) елементу – то је простор његовог јединог дужег разговора са девојкама, туристкињама Аном и Ингер, место на којем није Тупан него било ко, нпр. Пер чамџија, али и извор страха од дављења с обзиром на то да не уме да плива, или, како он каже, „да размишља о девојкама усред недеље”. Стога, Матис не успева да се реинтегрише у заједницу са новим правилима, ону која од њега захтева да научи да сече дрва и да „буде једно са својим мислима”, те се поистовећује са мртвом птицом и наратор нас оставља у дилеми „је ли то била нека велика или мала птица”.

Време радње у Птицама је лето и рана јесен, док је Леденим дворцем, који прати дугу зиму и почетак пролећа, Весос затворио циклус годишњих доба. Ипак, чини се да одредница „бергмановски пејзаж” далеко више одговара Леденом дворцу с обзиром на упадљиве подударности са Бергмановом Персоном (1966) снимљеном свега три године након Весосовог романа. Ун је девојчица која се доселила у малу сеоску заједницу и главној јунакињи овог лирског романа једне вечери показује своје наго тело и пита се има ли на њему нечег чудног, нечег због чега „неће ићи у рај”. Весосов заплет умногоме подсећа на структуру крими-романа с обзиром на то да нигде у тексту неће бити експлицирано шта је то што једанаестогодишња Ун жели да саопшти Сис, нити која је права природа везе између њих две. Весос ће отићи корак даље у уписивању симболичког значења у текст, чинећи Ледени дворац изазовним сваком интерпретатору, пре свега због обиља места неодређености који охрабрују читаоца-детектива који трага за тајном Униног тела. Бројни елементи текста упућују на трауматично језгро у сржи Униног идентитета, највероватније сексуалне природе (инцест, силовање, мастурбација), али посебно истакнута паралела са Персоном огледа се у страху од замене идентитета. Када се девојчице заједнички погледају „испустише огледало, загледаше се зајапурених образа, збуњене. Исијавале су једна према другој, улазиле једна у другу, био је то несхватљив тренутак” – овај тренутак ће обликовати читав процес Сисине идентификације са несталом Ун. Наиме, Ун залута у локалну атракцију, ледени дворац који се зими појављује на замрзнутом водопаду, и, не нашавши пут назад, премине од смрзавања. Зима је необична јер све до дана кад Ун премине нема снега, те се њена смрт чита и као жртва ради благостања заједнице која се чвршће повезује у потрази за њеним телом. Тело је пак прави предмет Леденог дворца: на њега је уписано нешто што Ун, а касније и Сис, не умеју да растумаче. Ледени дворац, или палата, постају лавиринт у психолошком смислу (минд палаце), лутање кроз собе сопства ради суочавања са траумом. Ун, лутајући кроз дворац, мора да пролази кроз све уже отворе на леду, те скида комад по комад одеће, чиме се и физички припрема за понирање у несвесно у којем је похрањен кључ за њен дестабилизовани идентитет. Након њеног нестанка, мештани у мраку поистовећују Сис са Ун, додатно доприносећи њеној претераној идентификацији са несталом девојчицом – Сис заузима њено место у школи, од популарне девојчице постаје повучена попут Ун, одбија да учествује у колективу и „брани сећање” на Ун коју су сви пребрзо заборавили. Оваква везаност између двеју девојчица које су биле пријатељице свега један дан допушта тумачење у којем су Сис и Ун манифестација двају идентитета једне особе која не успева да повеже ум са телом које се мења. Птица је важна и у овом делу јер, летећи над дворцем, она мора да се „искида на смрт”, тј. нестанак једног идентитета омогућава други, онај који од Сис очекују родитељи, пријатељи из школе и читава заједница из које се повукла. За разлику од Матиса, Сис успева да се реинтегрише у заједницу посредством дечака с којим, држећи се за руке, прескаче поток, али одмах након тога сусреће нову популарну девојчицу (следећу верзију себе?) и пита се „да ли ће се огледати у огледалу”. Додатни елемент који упозорава на опасности буквалног читања јесу описи дворца који „може пасти кад год”, у чије отворе „нико не улази, они се само отворе” и чијем паду „нико не може да сведочи, то се дешава ноћу, кад сва деца спавају”, поткрепљујући представу о леденом дворцу као унутрашњем лавиринту детета које је дубоко трауматизовано.

Указивањем само појединих интерпретативних путева, свакако не и јединих, истакли смо богатство Весосове привидно минималистичке прозе. Сведен израз и универзални хронотопи, који писца удаљавају од реалистичког модела приповедања, у Птицама, а посебно у Леденом дворцу, показују књижевни потенцијал оваквог наративног модела за тематизовање сложених психолошких сукоба у чијој је сржи потрага за местом остваривања идентитета.