У новом броју часописа Поља доносимо интервју са Весном Голдсворти. Разговор водила Радмила Гикић Петровић.

[…]

Р. Г. П.: У књизи мемоарске прозе Чернобиљске јагоде реч је, поред осталог, о одрастању у Југославији и првим корацима у поезији. У предговору кажете: „Зашто бих се иначе упустила у авантуру доброћудног нарцисизма које представља објављивање мемоара?”

В. Г.: Почела сам да пишем 2003. оно што ће касније постати Чернобиљске јагоде, у тренутку када сам мислила да ми преостаје мало живота: откривен ми је карцином, са неким специфичностима које су довеле до те, на сву срећу, нетачне прогнозе. Не волим о томе да говорим више него што морам тек да бих дала некакав контекст књизи, а посебно не волим ону нашу изреку да у сваком злу има неко добро када се односи на ту болест. Дала бих стотину књига да нисам морала да пролазим кроз све то. Ипак, јесте тачно да ми је та књига променила живот. Писала сам је прво као цртице за сина, који је тад имао две године, па сам приметила да ме забавља повратак у сопствено детињство и младост. Дешавало се, то спомињем у предговору, да седим за тастатуром, са турбаном на ћелавој глави, као паша, куцам и плачем, али од смеха. Можете да замислите како је то изгледало. Књига је горко-слатка симфонија фрагментарних сећања јер бих се, кад год сам се тако засмејала, сетила нечег супротног, меланхоличног. Немогуће је, рецимо, писати о путовању на море у породичној шкоди чије се регистрације сећам и после пола века (BG 834-30), где мој отац вози, дивно пева „Каљинку”, отеже аааа колико му дах дозвољава, сестра и ја пратимо са задњег седишта, а мајци забрањујемо да се огласи јер као нема слуха: немогуће је описати такву сцену а да истовремено немате некакав флешфорвард, свест о деценијама у којима ћете бити далеко од њих троје. „Доброћудни нарцисизам” је израз који је употребио критичар The Telegraph-а, изабравши иначе Јагоде… за мемоарску књигу деценије, а ја сам израз украла за предговор српском издању јер је сажео нешто суштинско о самом жанру. Потребна је доза нарцисизма да уопште помислите да некога занима ваш обичaн живот, а доброћудност је ваљда нешто у мојој природи, или у природи саме ситуације. Није имало смисла трошити оно мало енергије на отровна сећања.

[…]

Р. Г. П.: Како сте доживели бомбардовање Југославије?

В. Г.: Писала сам о томе у Чернобиљским јагодама. Наша прва сусетка у Лондону, једна врло драга Енглескиња, била је удата за Србина. Враћала сам се из позоришта 24. марта 1999. када сам на улици срела њеног млађег сина. Никада нећу заборавити како ми је то дете рекло: „Да ли сте чули да смо вечерас почели да нас бомбардујемо?” (“We started bombing us”). Не могу да се сетим шта сам одговорила. Мој син тада још није био рођен. Написала сам касније песму, „Колатерална штета” се зове, која је ушла у антологију енглеске антиратне поезије, а која је управо о томе како рат утиче на мешовите породице, чак и кад су ставови исти. Од тог дана у марту до средине јуна, свакога дана позивала сам телефоном родитеље, просто из сујеверја. Чинило ми се ако их не добијем да ће их погодити бомба. Требало ми је заиста дуго да процесуирам та осећања. Некако ми је лакше било и да се љутим на Србе током деведесетих и да их свим срцем браним, а много бих више волела да Британци нису учествовали у бомбардовању. Сећам се како сам нападала мужа. „Зашто баш ви морате свуда да се трпате?”, или тако некако. Наши ставови су у ствари идентични, само ми је било потребно да испразним тај набој: он ми је био „дежурни Енглез”.

[…]