У новом броју Поља приређен је темат о Џејн Ејр, великом роману и јунакињи славне Шарлот Бронте. Пред вама су три читања која ће вас навести да се засигурно вратите овој књизи: Адријен Рич: ЏЕЈН ЕЈР ‒ ИСКУШЕЊА ЖЕНЕ БЕЗ МАЈКЕ, Сандра М. Гилберт и Сузан Губар: ДИЈАЛОГ СОПСТВА И ДУШЕ ‒ НАПРЕДАК ПРОСЕЧНЕ ЏЕЈН и Тери Иглтон: ЏЕЈН ЕЈР.

Кратак одломак из првог:

У књизи Жене и лудило Филис Чеслер примећује „да су жене деца без мајке у патријархалном друштву”. Под тим она подразумева да жене немају ни моћи ни богатства које би пренеле својим ћеркама; зависне су од мушкараца као што су деца зависна од жена; највише што могу да учине јесте да ћеркама покажу трикове за преживљавање у патријархату тако што ће се допасти моћним или економски снажним мушкарцима и везати за њих. Чак ни наследница у деветнаестовековној прози није целовита без мушкарца; њено богатство, као у случају Доротеје Брук или Изабел Арчер, мора бити посвећено подржавању неког мушког талента или хобија; у економском смислу, наследница је напросто „добар пар”, а брак је њена једина права професија. У деветнаестовековној Енглеској сиромашне жене из отменог друштва имале су само једну могућност да буду независне ако се не удају: да буду професионалне васпитачице. Али, као што сам наговестила, Џејн Ејр није „увек васпитачица”. Најпре нам се обраћа као дете које буквално нема мајку, такође ни оца, под старатељством ујне, госпође Рид, која је презире и малтретира. Причу отварају слике хладноће, суморности, изгнаности. Џејн седи иза завесе у прозорској ниши, покушавајући да се сакрије од ујне, две младе рођаке и рођака Џона, грубијана. Налази се између мразом окованог зимског крајолика споља и ледено хладног породичног круга у кући, и прелистава књигу с гравирама арктичких пустара и зимских предела из легенди.

[…]

Један од импресивних квалитета јунакиња Шарлоте Бронте, квалитет који их читатељкама чини вреднијим од Ане Карењине, Еме Бовари и Кетрин Ерншо заједно, јесте њихово одлучно одбацивање романтике. Оне нису имуне на њу; заправо, представља им много веће искушење него хладнокрвнијим јунакињама Џејн Остин; њихове животне околности – немају родитеље, лутају, склоне су интелектуалној еротици – дају много више прилике за вруће маштарије; заправо, оне имају више маште. Џејн Ејр је страствена девојка и жена; али рано показује мисаону јасноћу која јој помаже да направи разлику између јаких осећања која могу одвести до веће испуњености, и оних која могу одвести једино до самоуништења. Мазохистичко узбуђење јој не прија, мада јој представља изазов, као што смо видели; пошто га је пробала у мајушној дози, одбацује га. У средишњој епизоди романа, њеном састанку с господином Рочестером у Торнфилду, Џејн, млада, неискусна и жељна сазнања, мора да се суочи с главним искушењем женског стања – искушењем романтичне љубави и предаје.