Мој писаћи сто је заправо криглама излизан кафански астал који је био део ентеријера једне гостионице из осамнаестог века. Када подигнем главу, кроз таласасто и изрезбарено стакло прозора радне собе пружа се поглед који се није много променио у последње две стотине година откако је окно постављено. Ограда корала која дотиче јабучњак са стаблима обасутим белим цветовима. Старији пастув тера муве дугим, вијугавим репом.

У ово доба године лишће разгранате крошње храста прикрива косе линије црних електричних жица. И то је добро, јер сваког јутра након што угасим радио препун разних ексклузивних вести и досадних саобраћајних извештаја, повучем се у тај собичак и покушавам да оставим време иза себе.

Покушавам то јер сам већи део 1999. пробала да живим у 1666. години. Желела сам да замислим како је то било бити млада жена у енглеском сеоцету са двеста педесет душа у години када хара бубонска куга. Прича је заснована на догађајима који су се дешавали у енглеском сеоцету по имену Ејам у Пенинским планинама.

Наишла сам на њега једног топлог летњег дана док сам планинарила са супругом кроз сликовите пределе Дербишира. Унутар сеоске цркве стоји приказ који говори о сељанима који су се изоловали како би спречили ширење куге. Била сам дирнута овом причом, али не мислим да бих писала роман о томе да неколико година касније нисмо дошли да живимо у малом селу од двеста педесет душа у подножју Блу Риџа у Вирџинији.

Другачије се живи у малом месту. Целог живота сам била везана за град: сва места у којима сам живела била су у густо насељеним деловима Сиднеја, Њујорка, Каира и Лондона. Иако је сваки од градова другачији, ја сам била скоро иста у сваком од њих. Каже се да градови прихватају различитости, али нисам то приметила. Требало ми је село да ме научи толеранцији и умерености.

Ако у великом граду упознате особу која вам се не допада, то је скроз у реду; можете наставити са својим животом тако да више никад не морате да проговорите с њом. Али у селу у ком има двеста педесет људи нећете имати тај луксуз. Виђаћете се из дана у дан. Такође ћете седети једно поред другог на градским састанцима и на вечери код других мештана. Радићете заједно у школским одборима или на годишњем вашару. Другим речима, осуђени сте једно на друго.

Ово ми се испрва није допало. Пошто сам навикла да бирам пријатеље сличног размишљања и сличних ставова, било ми је тешко да се нађем бачена у односе са људима који подржавају смртну казну или ношење оружја, молитве у школи и неограничена имовинска права. Међутим, с временом сам научила да није неопходно увек разговарати са другима о темама где нам се мишљења не подударају. Можемо наћи заједнички језик око нечега попут старинских сорти кромпира или перипетија дресуре штенади. Кроз годину-две, изненадила сам се кад сам схватила да су неке особе које ми се нису испрва допале, с временом постале моји драгоцени пријатељи.

А било је и других пријатеља, пријатеља које никад не бих стекла у граду. У урбаним заједницама сличан се сличном радује: богати се окупљају у богаташком делу града прекривеном лишћем дрвећа из њихових великих дворишта, а сиромашни, често невидљиви богатима, муче се негде друго. У нашем селу половина улица прекривена је лишћем и низ све се пружа предиван поглед на пашњаке и обронке брда. Били ви милионер или радник на минималцу, сви смо ушушкани у нашем градићу из осамнаестог века.

[…]