Александар Ристовић је рођен 1933. године у Чачку. Радио је као професор у чачанској гимназији, уредник у издавачкој кући „Младо поколење” у Београду, а потом, до смрти, као уредник у издавачкој кући „Нолит”, где је уређивао едиције „Моја књига” и едицију за савремену српску поезију. Аутор је бројних збирки поезије: Сунце једне сезоне, 1959; Име природе, 1962; Дрвеће и светлост унаоколо, 1964; Венчања, 1966; Текстови, 1969; Писма сањалици, 1970; О путовању и смрти, 1976; Та поезија, 1979; Улог на сенке, 1981; Нигде никог, 1982; Горе и доле, 1983; Дневне и ноћне слике, 1984; Слепа кућа и видовити станари, 1988; Лак као перо, 1988; Платно, 1989; Празник луде, 1990; Хладна трава, 1994; Кост и кожа, 1995; Песме 1984-1994, 1995; Светиљка за Жан-Жак Русоа, 1995; Неки дечак, 1995; Мириси и гласови (изабране песме), приредио Павле Зорић, Српска књижевна задруга, 1995; Семенка поед језиком (изабране песме, приредила Тања Крагујевић), Агора, 2014.  У преводу на енглески језик објављене су књиге: Some other Wine and Light, Selected Poems, The Charioteer Press, Washington, 1989 (у преводу Чарлса Симића) и Devil’s lunch, Faber and Faber, London-New York, 1999, и у преводу на словеначки језик Obiranje jabolk: izbrane pesmi, превод: Урош Зупан, КУД Кентавер, Љубљана, 2016. Поред поезије, аутор је и романа Трчећи под дрвећем, 1970, и збирке есеја Мали есеји, 1995. Преводио је са француског језика.

Добитник је Нолитове награде, Змајеве награде, Октобарске награде града Београда, Награде „Бранко Миљковић” и Дисове награде. Издаваштво Културног центра Новог Сада објавило је Сабрана дела Александра Ристовића у три тома.