Постмодернистички лудичка и ерудитна, заснована на вишеслојној интертекстуалности у којој повлашћено место заузимају јапанска хаику поезија, важна за разумевање описа природе (пре свега језера, планина и облака) у циклусу „Острво без језера: симпозијум облака“, али и Езра Паунд, битан како на плану метапоетике тако и љубавне тематике, стила и уметничког поступка, књига Завијање за олигархом Владимира Копицла промишљено је компонована (пут)описна представа спољашњих и унутрашњих превирања актуелног историјског и индивидуалног тренутка. Настављајући брижљиво уређивање властитог поетичког система, чији су кључни чиниоци језик, уметничко стваралаштво, тело и сексуалност, а опробана и ефектна средства иронија и игра речима, Владимир Копицл остварио је зрело и палимпсестно дело, које пружа продорне увиде у положај уметника и уметности, статус метатекст(ов)а, те симболичку вредност аМИна и његових јасних сензуално-чулних конотација. И док звери и читаоци полако напуштају финални не(с)карани полупоговор, запитаћемо се, са песником: „Шта остаје?“ Истовремено, Паунд–Копицловим стихом одговорићемо како (пре)остаје само оно што стварно волимо, док је све друго шљака. Овај свет, како показују Теиђи Фурухаши и Завијање за олигархом, ипак није тако досадан. Знамо, зато га непрекидно, увек изнова, вешто цитирамо. (Милица Ћуковић)