Драган Бошковић (1970, Београд), дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Предаје савремену српску књижевност и теорију књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Уредник је научног часописа Наслеђе. Приредио је двадесетак тематских зборника. Објављена дела: Одисеј – каталошка прича (коаутор Саша Илић, 1998); збирке поезије: Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998), У једном телу (2003), Исаија (2006), Отац (2013), The Clash (2016), Ave Maria! (2018), Breaking the Waves (2019), Úristen (2020), Живот и ја смо квит! (2020), Најновији завет: изабране песме (2022), Сандиниста: (три црвене поеме) (2022), Ево ме! (2024) и Срце земље: (аудио-поема у пет чинова) / Heart of the land: (audio-poem in five acts), (2025); студије: Иследник, сведок, прича: Истражни поступци у Пешчанику и Гробници за Бориса Давидовича Данила Киша (2004), Текстуално (не)свесно Гробнице за Бориса Давидовича (2008), Заблуде модернизма (2010), Ђорђе Марковић Кодер (2014), Заблуде читања (2015), Слободан Штетић – Постер (2015), Нулти степен реализма (2017), Фрагменти о рукама и остале мистификације (2022), Западнохришћански светитељи у српској међуратној књижевности. 1, Света Тереза Авилска (2025). Добио је Бранкову награду и награде „Матићев шал”, „Бранко Ћопић” и „Бранко Миљковић”. Поезија му је превођена на украјински, пољски, чешки, словеначки, шпански, јапански. Живи у Београду.