Коља Мићевић (Бањалука, 1941 — Бањалука, 2020) био је српски преводилац, песник, есејиста и публициста. Живео је и радио у Паризу. Био је члан Српског књижевног друштва, Удружења књижевника Републике Српске и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.

Мићевић је превео Дантеову Божанствену комедију на француски и српски језик, комплетан поетски опус Едгара Алана Поа, готово све класике и друге релевантне француске песнике, Ризницу Брунета Латинија, неколико средњовековних романа у стиху, сонете Франца Прешерна, поједина дела Федерика Гарсија Лорке и многе друге. Поред преводилачког рада, писао је поезију на српском и француском језику, есеје, музиколошка дела, чланке, огледе о преводилаштву и публицистичка дела.

Објавио је десетак збирки песама написаних на француском: L’homme alarmé, Le lit défait, Mozart rencontre Scarlati, Au clair de la France, Robinsong, Monsieur le Serpent, La rue des amants d’hier, Le petit testament bosniaque, и на српском: Стопа Сна, Нити, Море, Клавиринт, Eros in melos, Море, Кристал успомена, Виновник, Римагинације (за коју је 2016. добио Награду „Мирослав Антић“), Штрик и шија (365 варијација на Вијонов катрен написан под вешалима) и Први избор, као и више стручних монографија из области музикологије.

Описиван од стране савременика као ренесансни човек, Мићевић је за свој рад награђен бројним националним признањима, Златном медаљом Француске академије и проглашен је почасним грађанином Бањалуке.