Шарлот Делбо (Charlotte Delbo) рођена је 1913. године у Винје-сир-Сену (Есон), од родитеља италијанских имиграната. Након што је завршила обуку за стенодактилографкињу, од седамнаесте године је радила у Паризу као секретарица. Приступила је покрету Комунистичке омладине 1932. године. Године 1934. упознаје Жоржа Дидаша, ангажованог комунисту, веома активног у Партији, и удаје се за њега 1936. Годину дана касније постаје секретарица Луја Жујеа, у то време управника позоришта Атена. Позвао ју је након што је прочитао текст о позоришту који је написала за часопис Каје де ла женс, чији је Дидаш био главни уредник.
У лето 1941. године, Шарлот Делбо прати трупу позоришта Атена на турнеји по Јужној Америци. Жорж Дидаш, ангажован у Покрету отпора, остао је у Паризу. Она одлучује да му се придружи у тајности, противно мишљењу Луја Жујеа, који је преклиње да не учини ништа тим поводом. Шарлот се враћа у Париз и проналази мужа у новембру 1941. Живе скривени, никада се не појављују заједно. Жорж крстари Паризом, сусреће се с контактима, преноси информације, док Шарлот куца на машини тајне летке и новине. Али полиција стрпљиво поставља мреже. У фебруару 1942. године, ушли су у траг многим припадницима њихове мреже комунистичког Покрета отпора. Средином фебруара нижу се хапшења: Жорж и Мај Полцер, Данијел Казанова, Лисијен Долан, Лисијен Ланглоа, потом Андре и Жермен Пикан, Жак Декур… Обруч се све више стеже. Жоржа Дидаша и Шарлот Делбо ухапсиле су специјалне јединице француске полиције 2. марта 1942. године. Делбо је затворена у Сантеу, где се 23. маја види мужа последњи пут; Дидаш је истог дана стрељан у Мон-Валеријану. Шарлот Делбо је у августу пребачена у Фор де Роменвил, а потом у Компјењ, да би 24. јануара 1943. године напустила Француску и била пребачена у Аушвиц-Биркенау, у сточном вагону, у друштву двеста двадесет девет жена, већином ангажованих у Покрету отпора, као и она.
Почетком 1944. пребачена је у Равензбрик, а ослобођена у априлу 1945, након двадесет седам месеци у логору. Од двеста двадесет девет жена из конвоја из 1943. године, вратило их се четрдесет девет. Неколико месеци по повратку, у једном одмаралишту у Швајцарској, у свесци је написала Нико од нас неће се вратити (Aucun de nous ne reviendra), тај ће роман двадесет пет година касније постати први том трилогије Аушвиц и после њега (Auschwitz et après). Од 1947. ради за УН у Женеви. Дванаест година живи у Швајцарској па се враћа у Париз, запошљава се у CNRS-у 1960. године и постаје асистенткиња филозофа Анрија Лефевра, кога је упознала 1932. Каријеру завршава у CNRS-у 1978, а умире 1985, са седамдесет две године.
Шарлот Делбо је двадесет година чувала рукопис романа Нико од нас неће се вратити, носећи га свуда са собом јер није могла да одлучи да га објави. Посвећеност сасвим другом циљу – осуди рата у Алжиру – наводи је да своју прву књигу објави у издавачкој кући „Едисјон де Минуи“ под називом Лепа писма (Les Belles Lettres). Револтирана колонијалним ратом, али не осећајући се меродавном да непосредно сведочи о њему, прикупља писма и објављује их у једном зборнику, постављајући на тај начин соба одјека за згроженост оних који су их написали. „Едисјон де Минуи“ је објавио Питање (La Question) Анрија Алега и низ ангажованих – и у више наврата цензурисаних – сведочанстава против мучења у Алжиру. У тој кући Шарлот Делбо објављује Лепа писма 1961. године.
Неколико година касније, 1964. године, Шарлот Делбо сазнаје од познанице из CNRS-а да Колет Одри за едицију коју уређује у издавачкој кући „Гонтје“ тражи текстове које су написале жене. Шарлот Делбо пристаје да јој повери своје сведочанство о боравку у логору. Њена пријатељица Клодин Ријера-Коле предлаже да га откуца на машини уместо ње. Тако Нико од нас неће се вратити први пут излази 1965. код „Гонтјеа“. Из тог првог сведочанства одмах настаје још једна књига, рођена из питања која јој је пријатељица постављала током припремања рукописа: ко су биле све те жене, како су завршиле у Аушвицу, шта је са њима било? Шарлот одлучује да прикупи све што зна или успе да сазна о тих двеста двадесет девет жена. У свакој причи бележи белешку, а белешке су поређане по абецедном реду. Више од годину дана ради на тој књизи, завршава је у јулу 1965. и односи Жерому Лендон у „Едисјон де Минуи“. Конвој од 24. јануара (Le Convoi du 24 janvier) излази у новембру 1965.
И тако 1965. године излазе прве две њене књиге о логорима, међусобно веома различите. Обе имају универзални домашај: прва сензибилитетом, људскошћу и исправношћу једне личне приповести, друга тиме што извештава о судбини сваке жене са чињеничног и историјског становишта. Иако се слабо продају, те књиге су хваљене довољно да наведу Шарлот Делбо да настави причу из Нико од нас неће се вратити. Пребацивање у Равензбрик 1944. године, ослобађање логорâ, повратак, ничега од тога нема у првој књизи. Поврх тога је, како су протицале године, написала неколико песама којима ће нагласити своју приповест: и тако настаје други том трилогије, Бескорисно знање (Une connaissance inutile). „Едисјон де Минуи” објављује ту књигу 1970. године и истовремено реиздаје Нико од нас неће се вратити.
Трећи том стиже убрзо након тога: истраживања обављена за Конвој, пронађене преживеле другарице, разговори с њима и обновљена пријатељства, све то је навело Шарлот на идеју да и о томе пише: шта с човеком бива после Аушвица? У Мери наших дана (Mesure de nos jours), којом се 1971. завршава трилогија Аушвиц и после њега, портретише своје преживеле другарице. Свака од њих је на свој начин изградила властиту стратегију, више или мање свесну, да покуша да живи иако више никад ништа неће бити као раније, зато што се нико никад није заиста вратио.
