Владимир Копицл (1949, Ђенерал Јанковић), завршио је студије књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио је књиге поезије: Аер (1978), Парафразе пута (1980), Гладни лавови (1985), Вапаји & конструкције (1986), Питање позе (1992), Приказе – нове и изабране кратке песме (1995), Клисурине (2002), Песме смрти и разоноде – изабране и нове песме (2002), Смернице (2006), Промашаји (2008), Совин избор – нове и изабране песме (2008), 27 песама: тенкови & луне (2011), Несвршено (двојезично издање, 2011), Туфне – изабране песме (2013), H&Q (2013), Формат звери (2015), Szurdokok (2019), Удаљени бубњеви (2020), Cries and Constructions (2023) и Завијање за олигархом (2023), потом књиге есеја: Механички патак, дигитална патка (2003), Призори из невидљивог (2006), Уметност и пропаст – транскултурална наклапања (2018), романе Пурпурна декада (2020), Шпанска чизма (2021), Паклена путарина (2022) и Кртице: романескни антиреликвијар (2025), те збирку прича Између трудова (2024). Приредио је и превео више зборника и антологија: Тело уметника као субјект и објект уметности (1972, са Аном Раковић), Трип – водич кроз савремену америчку поезију (1983, са Владиславом Бајцем), Нови песнички поредак – антологија новије америчке поезије (2001, са Дубравком Ђурић), Врата панике – тело, друштво и уметност у мрежи технолошке дереализације (2005), Миленијумски цитати (2005), Техноскептицизам (2007) итд. Добио је Бранкову награду за прву књигу песама (1979), Стеријину награду за позоришну критику (1989), Награду ДКВ за књигу године (2003), Награду „Стеван Пешић” (2003), Награду ИСТОК–ЗАПАД (2006), Дисову награду за песнички опус (2008), Награду „Десанка Максимовић” за песничко дело и допринос развоју српске поезије (2011), Награду Ramonda Serbica за целокупно дело и допринос књижевности и култури (2017) и Награду „Димитрије Митриновић” за роман Пурпурна декада и изузетан допринос српској култури и очувању лепих уметности (2021). Живи у Новом Саду.

Фото: Бранислав Лучић