Andra Popov Miletić: „LJudi sve više žele nešto što nije lažno, neki autentičan doživljaj”

U okviru projekta „KCNS knjigomat” koji promoviše izdanja Kulturnog centra Novog Sada, kao i savremene izdavačke poduhvate s posebnim osvrtom na mlade autore, donosimo intervju sa spisateljicom Andreom Popov Miletić.

 

Koliko je teško objaviti prvu knjigu?

Ako imate imlalo talenta, nije toliko teško objaviti prvu knjigu – veći je problem kako objaviti drugu. Posle te prve knjige nekako ste potpuno izgubljeni, nemate kontakt s izdavačima, ne možete nikako ni da dođete do njih, dok za prvu knjigu postoje mnogi konkursi, a sa drugom je to već problem. Mislim da je najveći problem kod nas zapravo nepostojanje uređivačkog rada, gde bi vam neki urednik sugerisao kako da ta knjiga liči na nešto, da vam da neke instrukcije i uopšte da se desi neka intervencija na tekstu, već ste nekako prepušteni sami sebi.

Poezija VS proza: dihotomija ili pak imamo „ljubimicu“ čitalaštva i/ili izdavački zicer?

Poezija je ponovo oživela na društvenim mrežama. Vidim da sve više ljudi i čita i piše poeziju. Nešto od toga je dobro, nešto nije. Primećujem dosta toga što bismo mogli da okarakterišemo kao neko fejk ogoljavanje koje treba da izazove šok i dosta toga se danas smatra poezijom. To ne mora biti nužno loše, moguće je da će iz tog kvantiteta proizaći neki kvalitet. Meni lično je rad na prozi mnogo ozbiljniji rad i tu sam se pronašla, iako sam se okušala i u pisanju poezije.

Kakav je stav kritike prema mladim autorima?

Sam pojam mladog autora mi je diskutabilan. Kada su u pitanju konkursi imamo ograničenja „do 30“ ili „do 35“ godina, a s druge strane imamo i autore u četrdesetim koje i dalje nazivaju mladim i postavlja se pitanje dokle će ti pisci biti „mladi“. Nisam sigurna da li mi uopšte imamo neku relevantnu kritiku i koliko je to uopšte mladim autorima važno. Danas, na primer, imamo bukstagramere, snimaju se potkasti, moguće je predstaviti knjigu na raznim drugim kanalima, tako da mislim da kritika nije uopšte više toliko relevantna.

Šta je to što danas, u vreme instant-kulture, jedno delo izdvaja od ostalih?

Kada bih znala odgvor na ovo pitanje, mislim da bih se basnoslovno obogatila. 😊 Šalu na stranu, ljudi sve više žele nešto što nije lažno, neki autentičan doživljaj, iskustvo. Mislim da je izuzetno značajna sama tema poniženih i obespravljenih ljudi koji ipak pronalaze neku pravdu.

Koliko su teme koje danas zaokupljuju mlade pisce drugačije od dominantnih tema kojima su se mladi pisci bavili u prošlom veku?

Postoje teme koje su uvek aktuelne – ljubav, smrt, bolest, rat. Danas je kod mladih pisaca primetna tendencija da pišu o ratovima u Jugoslaviji, o odrastanju u tom periodu, i naravno o aktuelnoj tranziciji i svim nedaćama koje ta tranzicija donosi.

Žena-autor u fokusu savremene književnosti: hajde da progovorimo o „ženskom pismu“ a da ne upotrebimo taj ružno ograničavajući termin koji, iako legitiman u književnoj teoriji, neretko zlonamerno karakteriše književnost koju stvaraju žene kao štivo koje se mahom bavi emocijama i plitkom tematikom, aludirajući time na opus Mir Jam i autorki sladunjavih romana za domaćice, dok, nasuprot tome, „velika književnost” pripada muškarcima. U poslednje vreme, svedoci smo ekspanzije naročito mladih autorki, koje se ipak usuđuju da se bave pitanjima „rezervisanim za veliku književnost” i to čine veoma uspešno… 

Pojam ženskog pisma se usput napunio nekim značenjima koja su ga dovela na loš glas. To je, zapravo, jedan drugačiji način pisanja, drugačija osećajnost, tematizovanje trauma, tela, telesnog iz ženskog ugla, što ne mora nužno biti nešto „ružičasto“. Ima dosta glasova koji su se u poslednje vreme pojavili i mislim da nisu u fokusu samo zato što su žene, nego zato što dobro pišu. Kada su u pitanju moji uzori, mogu da istaknem nekoliko imena: Dubravka Ugrešić, Daša Drndić, a kada su u pitanju mlađe autorke, mislim da imamo sjajnu scenu – Milicu Vučković, Anu Vučković, Jasnu Dimitrijević, Stašu Vukadinović, Ivanu Bodrožić, Senku Marić, Olju Savićević Ivančević, imamo u Hrvatskoj Teu Tulić. Zaista su u fokusu zato što fenomenalno pišu, a ne zato što su žene.

 

 

 

Autorka intervjua: Marija Savić