Bojan Vasić: SPORO PONIRANJE

(Ivan Antić: Membrane, membrane, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016)

      Ivan Antić se pojavio u okviru nove književne generacije, koja se do sada iskazala prvenstveno kao pesnička. Značajno poetičko pomeranje unutar književnog polja vidno je i po približavanju novih proznih pisaca pesnicima svoje generacije i udaljavanju od prozaista koji im neposredno prethode. A ovakve poetičke promene uvek prati i smena kritičarskih interpretativnih strategija. Zato bi bilo dobro, u pokušaju interpretacije Antićeve knjige, pružiti bar mali deo odgovora na pitanje kakva je ta nova proza u stvari, koja su njena obeležja, kakve su njene vrednosti, specifičnosti, upravo, razlike na kojima insistira u odnosu na ono već postojeće i dominantno u književnom polju.

     Prvo što, gledano iz te perspektive, pada u oči, jeste da su Membrane, membrane pre knjiga (kratke) proze nego zbirka kratkih priča, na sličan način na koji su pesnička ostvarenja mlađih autora pre zaokružene knjige, sa akcentom na dobro osmišljenoj celini, nego zbirke pojedinačnih poetskih tekstova. Priče kao njeni delovi svoju punu semantičku vrednost zadobijaju tek uzimanjem u obzir svih onih veza koje ih suptilno i nenametljivo – ali time ne manje čvrsto – spajaju u jedinstveno tkivo. Ono što ih, pre svega, ujedinjuje jeste sličnost njihovih pripovednih instanci, što daleko od toga da predstavlja grešku – time se, prosto, ostvaruje neka vrsta proznog ekvivalenta jedne pesničke subjektivnosti. Ovim ne pretpostavljam da se prozaisti na neki način tek „ugledaju“ na pesnike – hibridnost i sklonost ka brižljivom koncipiranju dela zajednička je odlika i jednih i drugih.

          Promena je takođe jasna i kada uzmemo u obzir odnos novih autora prema samom pisanju. Između pisanja kao čina i formiranja subjektivnosti u Antićevim tekstovima postoji neraskidiva veza, što je možda najjasnije iskazano u tekstu „Bambi i nepoznato“. Jer, samo pisanje je ulog formiranja subjekta; pisac predstavlja određeni sadržaj svojim pisanjem, ali, i više od toga, on njime jeste, ono ga sadrži, stoji u korenu subjektivnosti koja vidi, koja oseća, koja analizira i sudi. Svaka priča je tako i neka vrsta nenametljivog pisanja o pisanju, kratka storija o umetnosti i umetniku i mnogi delovi ove knjige se mogu čitati kao autopoetički pasaži.

        Takav je slučaj i sa prvom pričom, slobodno možemo reći uvodnom, iako je autor nije i formalno izdvojio. „Longitudinalno“ ne samo da direktno govori o umetnosti – tačnije, priča o izvođenju eksperimentalnog muzičkog dela predstavlja njeno pripovedno jezgro – već tematizuje i način na koji se delo stvara i kakva je njegova recepcija. Još značajnije je to što se već na samom početku knjige stvara lik pripovedača koji i sam doživljava svet na jedan umetnički način, posebnom osetljivošću primajući stvari, pretvarajući doživljeno u niz pozitivno ili negativno intoniranih estetskih senzacija. Uvodnim citatom iz Tomasa Mana, kao i tematizovanjem komemoracije kompozitoru atonalne muzike, jasno se aludira na roman Doktor Faustus, dok se, dodatno, pominjanjem zgrade sa tri strane okružene klinikom u kojoj živi pripovedač sugeriše i svojevrsna davoska izmeštenost prostora umetnosti. Ipak, ovde se pre radi o prepletenosti umetnosti i života, nego o intertekstualnosti. I upravo na način na koji je pripovedač „Longitudinalnog“ fasciniran živim učestvovanjem u muzici jednog slušaoca na komemoraciji, čitalac ove priče je fasciniran načinom na koji se svet doživljava estetički od strane samog pripovedača.

          Tuđi tekst, tuđe delo, nije tako prisutno u ovoj prozi kao intertekst već kao lični kanon na kom se zapravo zasniva sopstvo pripovedne instance. Ali autor se istovremeno i oslanja na predtekst preuzet iz umetnosti i konstantno se njime poigrava. Njegovu poetičku poziciju možda najbolje oslikava kratki pasaž o atonalnoj muzici u vidu svojevrsnog interpoliranog mini-eseja. Čitanjem ove priče postaje jasno da je pred nama proza koja baštini istovremeno i modernističko i postmodernističko nasleđe, tako što se nastavlja na ono starije uz ironičnu distancu i iskustvo ovog potonjeg. Dva pomenuta toka nisu razdvojena, već spletena u jedinstvu Antićevog stila, koji bismo mogli nazvati nekom vrstom jezičkog – estetičkog koliko i analitičkog – verizma. Taj Antićev „verizam“ ne opisuje detaljno i verno događaj već prvenstveno doživljaj tog događaja, dat iz perspektive pripovedača ili junaka o kom se pripoveda; doživljaj koji nije tek predstava, već je direktno prisutan u leksičkom i sintaksičkom planu priče, koji već egzistira kao prozni, književni, umetnički doživljaj.

      Sa tog aspekta zanimljiva je uloga jednog od upotrebljenih izražajnih sredstava, ostvarena na tipografskom nivou, koja na posredan način dodatno unifikuje prozni svet ove knjige – korišćenje kurziva. Potencirana upotreba kurziva kao da predstavlja tekstualni ekvivalent iznetog autopoetičkog stava. To je jedan od načina na koji se tekst može učiniti telesnijim, jezik čulno prisutnijim, kako se u čitanju mogu snažnije naglašavati reči onako kako to u prozi obično nije slučaj. Upotreba kurziva, međutim, nije samo znak da se radi o upotrebi pozajmljenog govora, o tome da pripovedač svesno, i autoironično, koristi neku frazu, mada je često upravo to i slučaj. Ako pobliže pogledamo način te upotrebe, brzo ćemo se uveriti da se njime naglašava nešto strano, ubačeno, ali i ono što je najviše svoje; kurzivom su istovremeno obeleženi i sadržinski novi umeci, ali i repeticije. Što više analiziramo različite slučajeve njegove upotrebe, postaje jasno da kurziv nema jednu funkciju.

        Kakva bi onda bila njegova uloga? Ova autorska intervencija ostvarena na nivou teksta dodatno ujedinjuje u zajednički prostor zasebne priče, na način koji puno pozajmljuje od muzike. Membrane, membrane ujedinjuje isti jezički izraz isto kao što jednu kompoziciju ujedinjuje jedinstvo tona ili ponavljanje određenih motiva i muzičkih fraza. Kurziv predstavlja, takođe, i dodatni akcenat kojim se distorzira njime obeležena leksema ili sintagma, mesto na kom tekst bruji dodatnim semantičkim slojem ostvarenim tim „ozvučenjem“ proznog jezika. Tekst tim zadržavanjem i pojačavanjem čitalačke pažnje kurzivom dobija treću dimenziju, svojevrsnu telesnost koja je znak pojačane estetske nosivosti ostvarene navedenim oneobičavanjem.

       I Antićevi likovi su specifični: to nisu prosto junaci koji u prvom licu pripovedaju svoj narativ, već su zaista svesni toga da jesu pripovedači, koji komuniciraju upravo pričom (na jednom mestu lik pripovedača i junak priče kaže: „A Igor, Pavlov pajac… je toliko bespredmetna egzistencija da ga tek sad uvodim u priču“…). Druga priča u zbirci, „Istiskivanje“, sa gotovo almodovarovskim motivima, usredsređena je na to da samosvesno kreira baš to, priču, a njen pripovedač je svestan da se novelistički, književnim jezikom, najuspešnije može dočarati ono što je psihološki, za junaka, realnije od (svakodnevne) realnosti.

    U priči „Off“ zauzima se ženska pripovedna perspektiva. Ovaj glas deli puno toga sa pripovednim glasom prve priče. Kao što se junak „Longitudinalnog“ divio posebnoj osetljivosti starog gospodina, tako se junakinja ove priče divi sluhu i osetljivosti svoje prijateljice. Ono što ispunjava pripovedni prostor obe priče jeste ovo isticanje detalja koje pripovedači jezikom pokušavaju da uhvate i iznesu na najadekvatniji način, i oko kojih, potom, opsesivno, kruže. Nije nevažno to što se pritom uvode junaci koji pripadaju različitim manjinskim grupama, ali je ovde važnije uspostavljanje razlika među pripadnicima istog miljea, a ne potcrtavanje razlika koje te junake odvajaju od onog spolja. Radi se o podeli unutrašnjeg, stvaranju membrane unutar jedne već postojeće. Traženje neke uporišne tačke, posve sitne i nesimbolične, nekog odstupanja od već zadate simetrije ili spolja nametanih saglasja i narativa, pokušaj je da se ta membrana centrira i održi postojanom, kao neka zaštitna komora koja je pripovedačima potrebna kako bi definisali i organizovali – zaštitili – svoju ranjivost, osetljivost, koje se ne odriču i koja je, u stvari, zalog njihovog identiteta.

      Ono što je specifično za „Ulicu bez bara“ jeste korišćenje nekoliko različitih strategija pri formiranju teksta: od uvođenje fusnota, preko metapoetskih komentara unutar samog pripovednog toka do interpolacije govora glavnog junaka unutar pripovedačevog čime se formiraju dve zasebne celine unutar priče, nazvane „Puškoleon“ i „Traktat o bolu“. Iako je tek pripovedač „Ulice bez bara“ neko ko je eksplicitno i naveden kao pisac, i to pisac na rezidencijalnom boravku, pomenuta pripovedna situacija ipak kao da je nagoveštena i u „Off-u“, dok je priča „Bambi i nepoznato“ neka vrsta portreta umetnika u ranoj mladosti.

      Postoje i brojne druge paralele i nadovezivanja u Antićevim pričama, čineći njihovu semantičku okosnicu. Na primer, uvodni citat iz Dostojevskog kao i paralela sa scenom s kraja Marinkovićevog Kiklopa iz „Ulice…“ podsećaju na postupak prisutan u „Longitudinalnom“ i, u još većoj meri, priči „Koža ispod kože“. Tematizovanje evropske i domaće političke situacije koja je glavni podtekst „Ulice bez bara“ dobija svoju dopunu na kraju završne priče „Smrt i adresa“, gde se ono što se pojavljivalo posredno najneposrednije doživljava u vidu nasilja kojem je izložen glavni junak. Ženski lik iz priče „Ispod kože koža“ možemo kontrapuktirati ženskim likovima iz priče „Off“, portret zrelog umetnika iz „Prekinulo se“ sa portretom umetnika iz rane mladosti iz teksta „Bambi i nepoznato“. Dalje, scena sa prodiranjem noža u vaginu iz „Istiskivanja“ paralela je načinu na koji čulni utisci prodiru u junakinju priče „Ispod kože koža“, itd. Tek ovako umnoženi, varirani, ovi motivi stvaraju jedinstveno semantičko polje knjige Membrane, membrane. Iako bi svaka od njenih priča mogla da stoji i zasebno predstavljajući potpuno zaokruženu celinu, svoj pun značenjski potencijal one dostižu tek zajedno. Priče sa početka knjige otvaraju nam one koje čitamo za njima, ali i ove u ništa manjoj meri šire naše viđenje onog već pročitanog.

     Antićeve priče su brižljivo pisane, motivski izuzetno bogate, istovremeno zaokružene ali i čvrsto međusobno ukomponovane celine. Akcenat u njima nije na naraciji već na pripovedanju, ne prosto na izgradnji likova već njihovog proznog jezika, ne na stvaranju pripovetke ili novele već na pisanju proze koja pre svega prati sopstveni stvaralački put a ne unapred zadate žanrovske konvencije. Ovo ipak jeste (post)avangardna proza, eksperiment ostvaren, što je možda neočekivano, na jedan sasvim stišan, sasvim odmeren način. Iako se oslanja na iskustva Bernharda, Kiša, Albaharija, jasno je da je Tonusom i knjigom Membrane, membrane autor krenuo sopstvenim, osobenim i značajnim, stvaralačkim putem.