Marjan Čakarević: ITALIJA, GODINE NULTE
(Pjer Paolo Pazolini, Iskusni momci, Dereta, Beograd, 2015. i Put i nebo, Mali vrt, Beograd, 2016; obe knjige prevela sa italijanskog Gordana Subotić)
Objaviti danas i ovde prvi roman Pjera Paola Pazolinija, uprkos trajnoj popularnosti koju taj slavni umetnik širom Evrope i sveta uživa, ipak predstavlja i određenu dozu izdavačke hrabrosti, a naročito ako se uzme u obzir da on zapravo nikada nije kod nas dosegao status velikog, pa čak ni kultnog pisca. Iako se sa prevođenjem njegovih dela krenulo na vreme (već 1962. kod zagrebačke „Mladosti“ izašao je roman Žestok život, koji predstavlja neku vrstu nastavka Iskusnih momaka), ona su ipak objavlјivana sporadično i sa velikim pauzama, a razlog tome verovatno je bila njihova recepcija, koja očito nije ispunila izdavačka očekivanja.
Bilo kako bilo, činjenica da je Pazolinijev romaneskni prvenac u vreme svog objavljivanja bio optužen za vređanje javnog morala, današnjem čitaocu, a imajući u vidu svu silu antijunaka i obim nasilja i zla koje je moderna umetnost prikazala tokom tih pola veka – može delovati smešno i neverovatno. Zanimljiva je, međutim, teza Vinčenca Čeramija iz predgovora tom izdanju, po kojoj je „sablažnjavanje javnosti nad ovim romanom, više od njegovog ’jakog’ rečnika izazvala sama odluka da glavni junaci romana budu žitelji predgrađa, sa svojim dijalektom i svojom kulturom“. I zbilja, jedan od osnovnih kvaliteta Pazolinijevog romana jeste to što odrastanje i formativne godine svog glavnog junaka Kudravog i životne vrednosti koje ta, uslovno rečeno, rubna egzistencija usvaja i predstavlja – nije sameravao sa konvencionalnim svetom rimskih dobrih građana, taj suburbani svet dakle nije naličje finog sveta, već je zajednica za sebe, svet koji živi po sopstvenim pravilima.
To je možda i ključna tačka razlike Pazolinijevog neorealističkog prosedea u tom i narednom romanu, u odnosu na ona dela, pre svega u polju filma, koja se danas smatraju klasičnim primerima te škole: za razliku od npr. Roselinija, čiji junaci po pravilu traže utehu u okrilju boga i crkve, ili recimo De Sikinog Čuda u Milanu, koji poetizovano-fantastičnim krajem prigušuje utisak sveopšte muke i sirotinje, kod Pazolinija je surovi svet rimskih predgrađa dat ogoljeno, bez ikakvog ulepšavanja i sa punom svešću da nema utehe, niti spasa u nekom drugom svetu. Sam pisac, u jednom pismu prijatelju koje Čerami navodi, o tome kaže: „Život tih momaka (koji su tokom fašističkog rata rasli kao divlјaci: nepismeni i skloni kriminalu) postao je ’prozaičan i nemoralan’ zbog društva koje je na njihovu vitalnost ponovo reagovalo autoritativno, namećući im svoju etičku ideologiju. Imaj na umu da je do svega toga došlo ’pre’ romana: ja, kao pripovedač, ni na koji način nisam uticao na to.“
Iz navedenih reči vidi se da je piscu naročito stalo do istinitosti sveta koji prikazuje, što se prevedeno na jezik književne teorije može nazvati realizam, ili naturalizam, ili uopšteno mimetizam, kao i do nedvosmislenog socijalnog angažmana, to jest kritike građanskog društva. U vezi sa tim, zanimljivo je pratiti liniju dodira ta dva sveta: onog građanskog i ovog kome pripadaju Pazolinijevi junaci. Ta linija, ako se izuzmu bolnice, u kojima nesrećni mladići umiru, ili policijske stanice, zapravo obuhvata polja prestupa: seksualne usluge koje Kudravi i drugovi pružaju „čestitim“ građanima (sam naslov romana, što se iz prevoda ne vidi, u žargonu ima značenje „prostitutke“), ili pak bioskopi, kao mesta u kojima se iskoračuje u drugi, lepši i uzbudljiviji svet. Sve drugo je potpuno različito: njihova sirova, sebi prepuštena vitalnost ne veruje u poslovicu „zrno po zrno pogača“ i pod radom podrazumeva sitne i krupne lopovluke; s onu stranu bilo kakve kulture, ti mladići se ludo zabavljaju tako što prekidaju vojnika crnca usred posla sa prostitutkom, ili tako što nekog dečaka vežu za drvo i zapale. No, sve to, kao što je već rečeno, može, ali i ne mora impresionirati današnjeg čitaoca, kome se na dnevnom nivou preko medija isporučuje takva količina zla i nasilja, spram koje Pazolinijev roman deluje kao lagana zabava. Drugim rečima, današnji estetski učinak Iskusnih momaka treba tražiti pre svega u njegovim formalnim postignućima: izneveravanju klasičnog postulata obrazovnog romana, po kojem glavni junak tokom svog formativnog perioda doživljava preobražaj i postaje koristan član društva. Toga u ovom romanu nema, tačnije, Iskusni momci proces sazrevanja predstavlja kao pad u moralnu otupelost. To se jasno može pokazati upoređivanjem prvog i poslednjeg poglavlja: na početku romana dečak Kudravi skače u reku i rizikuje svoj život da bi spasao psa koji se davi, dok na samom kraju taj isti Kudravi, ali sada mladić, posmatra kako se dečak u reci davi i ne usuđuje se da mu pomogne. Suze koje pri tome guta zapravo su na simboličnom planu gorak i slan ukus stvarnog života odraslih, kao i suze nad sopstvenom sudbinom i dečaštvom koje je prošlo, ali svakako i suze gneva nad surovim svetom čiji je i on sam deo. Reč je dakle o spoznaji egzistencijalne tragike koja svojom bolnom sugestivnošću prevazilazi svaku poetiku i formu.
Treba na kraju pomenuti, i pohvaliti, odličan urednički potez da se u ovo izdanje uključe i dva autopoetička eseja, koji su korisni za razumevanje ne samo ovog romana i ne samo Pazolinijevog književnog opusa, već njegove poetike uopšte.
Za razliku od romana, poezija, koja se sada prvi put pojavljuje na našem jeziku u obliku knjige, donosi jednog sasvim drukčijeg Pazolinija. Treba reći da je sam naslov ovog izbora Put i nebo srećno odabran, jer precizno određuje dva ključna tematska polja Pazolinijeve lirike: prvi, koji se tiče tela i telesnosti, i drugi, koji sugeriše ideal, čežnju i (nedosezive) prostore ljudske sreće. Već iz ovog kratkog opisa može se naslutiti, a s onu stranu svakog društveno-kritičkog angažmana, da Pazolini reaktivira teme i forme antičke lirike, helenske i rimske, a ta obnova u ovom slučaju podrazumeva i povratak jednom starijem, dubljem humanizmu, koji je na izvestan način napušten u prvim decenijama prošlog veka u poetičkim i ideološkim udarima različitih avangardi i radikalnih umetničkih praksi.
Otuda, recimo, pesma „Sapfin pev“, koja na najneposredniji način otkriva Pazolinijevu vezu sa antičkim nasleđem, ali i niz pesama u dijaloškoj formi, u kojima se pesnik obraća ne samo svojim mladim ljubavnicima, već i prijateljima, članovima porodice i raznim osobama sa kojima dolazi u susret. I upravo u vezi s tim treba primetiti jednu bitnu razliku: ono što je, naime, u Sapfino doba bilo uobičajeno, a to je istopolna lјubav, u kontekstu fašističke i posleratne Italije, i ništa manje, recimo, današnje Srbije, moglo je delovati i nesumnjivo i jeste delovalo kao provociranje tradicionalnog hrišćanskog i (malo)građanskog morala.
Ipak, značaj Pazolinijeve lirike se nikako ne iscrpljuje u polјu osvajanja lјudskih sloboda; štaviše, to je tek usputna, socijalno-političkim kontekstom takoreći iznuđena njena zasluga. U ovim pesmama je dakle mnogo važnije osvajanje sebe i pokušaj razumevanja sopstvene telesnosti, kompleksne čulne i duhovno-duševne osetljivosti koja se ne može svesti samo na seksualnost, iako je seksualnost dakako najvažnija, već podrazumeva različite, možda samo rečima „uhvatljive“ reakcije na svakovrsne nadražaje iz prirode: oblake, trave, senke, tišinu, mesec.
U ovom izboru posebno treba izdvojiti magistralnu poemu „Plač rovokopača“, koja sadrži sve ovde pobrojane teme, ali date u širem introspektivnom zamahu. Pesnik tu napušta kamerne prostore, i kao u nekakvoj levičarskoj fleneriji katalogizuje svet svog predgrađa u koje se, poput Odiseja, vraća iz grada. Kraj poeme sa radnicima koji „podižu / svoj crveni steg nade“ mogao bi biti referenca na Blokovu „Dvanaestoricu“, ali i bez tog prizivanja, data slika umetnički izvanredno sugestivno simbolizuje onaj tipično pazolinijevski susret hrišćanstva i levičarskog angažmana.
Takođe, kao zanimljivost, vredi pomenuti da je hronologiju Pazolinijevog života i rada na kraju ovog izdanja priredio Valerio Magreli, jedan od najznačajnijih savremenih italijanskih i evropskih pesnika, poznat i kod nas zahvalјujući prevodima Dejana Ilića. Iako je reč o tehničkom poslu, taj „naklon“ Pazoliniju od strane poetički posve različitog pesnika mogao bi da bude dokaz onih, na prvi pogled čudnih, a u stvari višestruko inspirativnih veza koje postoje među pesnicima.
Ovo obnovlјeno interesovanje za Pazolinija kod nas poslednjih godina, jer treba podsetiti i na knjigu Svi smo u opasnosti objavlјenu 2014, kao i na temat u časopisu Koraci iz 2012, trend je koji u svakom slučaju treba pohvaliti. I nadati se da će se nastaviti.