Marjan Čakarević: O BUBAŠVABAMA I BROJEVIMA

(Nikolaj Olejnikov: Pesme, preveo s ruskog Duško Paunković, Paideia, Beograd, 2015)

 

    Pesništvo Nikolaja Olejnikova, koje je sada gotovo u celosti na naš jezik preveo Duško Paunković – treba li podsećati šta su sve prevela braća Paunković i koliko je ovdašnja kultura bogatija zbog njihovih prevoda – zahteva ipak nešto upućenijeg čitaoca, ali razlog tome nisu, kako bi se u prvih mah moglo pomisliti, kompleksne književne i kulturne reference ili nerazmrsivo klupko jezičkih i značenjskih igara. Svakako, u Olejnikovljevoj poeziji ima i toga, ali ovde je reč pre svega o specifičnoj formi satirične poezije, koja je, kao i uvek kada se radi o humornim efektima, vezana za kontekst, na prvom mestu jezički, ali i intelektualno-kulturni i socijalno-politički, a to je vrlo teško i u neku ruku nemoguće preneti u drugi društveno-jezički okvir.

    O metričko-formalnoj strani svog prevoda Paunković je podneo detaljan izveštaj, namenjen u prvom redu onim najređim čitaocima ove knjige koji će porediti ruskog i srpskog Olejnikova. Ali, ma koliko važna, ta analiza ne može u nekoj ozbiljnijoj meri uticati na recepciju i na razumevanje ovog pesnika. Utoliko Olejnikova treba najpre posmatrati u kontekstu onoga što je o stilsko-poetičkom krugu kome je pesnik pripadao do sada kod nas poznato. S tim u vezi verovatno je najkorisnije kao neku vrstu sekundarne literature (iako je, sam po sebi, to izvanredno važan književni dokument) koristiti knjigu Razgovori Leonida Lipavskog (Logos, 2007), u kojoj je ovaj pisac zabeležio šta su govorili članovi pesničke grupe „Činari“: Harms, Vedenski, Olejnikov, Zabolocki i drugi. Ta knjiga razgovora počinje upravo Olejnikovljevim iskazom prvorazredne autopoetičke vrednosti: „Mene interesuje – ishrana; brojevi; insekti; časopisi; stihovi; svetlost; boje; zanimljiva lektira; žene; pitagoreizam-lajbnicizam; sličice; uređenje stana; životna pravila; ogledi bez instrumenata; zadaci; receptura; razmere; svetska stanja; (…) svakodnevno beleženje; priroda; ‘AleksandroGrinovština’; istorija našeg doba; magnet; svrha različitih predmeta i životinja…“ Navedeni spisak ne samo da ocrtava tematsko-motivske i velikim delom i svetonazorske okvire Olejnikovljeve poezije, već je iz njega moguće iščitati i klasičan avangardistički otklon od tradicionalne poezije.

    Ova poetska dekonstrukcija odvija se na dve ravni: prva se tiče reinterpretacije tradicionalnih pesničkih oblika, kakve su oda, basna, poema, balada, poslanica, koje Olejnikov obilato koristi i time, zapravo, čuva vezu sa starijom poezijom; dok druga podrazumeva uključivanje „nepesničkih“ tema: bubašvaba, žohara, gundelja, mikroskopa, evolucije, matematike, biologije itd. Olejnikovljeve relativno brojne ljubavne pesme najpre svojim (crno)humornim tonom, ali još i više banalizacijom ljubavnih tema i ciničnim unižavanjem same ideje ljubavi, s jedne strane predstavljaju specifičnu modernizaciju ove vrste, u smislu insistiranja na telesnosti i svakodnevnim ljudskim potrebama, ali sa druge strane reaktiviraju nasleđe klasične rimske lirike. Ovakav, dvosmeran odnos prema tradiciji može se prepoznati i u pesmama u kojima se čitaju slike i mitološke priče: ono uzvišeno, poznato i utvrđeno na jednoj ravni se banalizuje detaljnim i satiričnim opisom, ali se na drugoj ravni, tim istim postupkom izvlači iz prošlosti i oživljava.

    Posebno zanimljivu ravan Olejnikovljeve poezije treba tražiti, na sličan način kao i kod Harmsa, u različitim slikama stradanja i mučenja, kao i svođenja života i sveta na jednostavne geometrijske oblike i brojeve, u čemu je nemoguće ne prepoznati odjeke tadašnje sovjetske crne i sve crnje stvarnosti. Kada u prividno banalnoj pesmi iz 1937, u kojoj se obraća maloj šašavoj ptici sa beličastim perjem, kaže za sebe da će skončati isto kao i ona, onda to ne treba razumeti kao neosvešćeni, banalni romantizam, već kao nedvosmisleno ukazivanje na stvarnu meru ljudskog života u Staljinovoj Rusiji i predosećanje onoga što će se desiti, i što se, te godine, Olejnikovu i desilo. A to što su pesme ostale i što žive, sada evo i na našem jeziku, slaba je uteha.