Marjan Čakarević: ORIJENT EKSPRES I MISAO-ELEKTRIKA
(Srečko Kosovel, Integrali, preveo sa slovenačkog Josip Osti, Knjižuljak, 2016)
Pesnik Kosovel umro je veoma mlad, sa svega dvadeset i dve godine, što ga po definiciji čini izrazito tragičnom figurom, čak i po merilima ukletog pesništva. Pa ipak, ono što je uradio za to kratko vreme ne samo da je i obimom i značajem dovoljno da bi ga smatrali velikim pesnikom, već i mnogo više od toga: Kosovelova poezija – i to na prvom mestu četiri decenije nakon njegove smrti objavljena knjiga Integrali – jeste onaj ključni slovenački nedostajući kamičak u uzbudljivom i dinamičnom mozaiku jugoslovenske avangarde sa kojim ta formacija i zaslužuje da se posmatra u nadnacionalnom ključu.
Nad ovom činjenicom bi se trebalo zadržati: Anton Ocvirk, kritičar, pesnikov prijatelj i čovek koji je objavio celokupnu Kosovelovu zaostavštinu, u uvodnoj studiji za prvo izdanje Integrala kaže: „Bio sam prilično kratkovid i nikako se nisam mogao zagrejati za Kosovelov konstruktivistički stil; učinio mi se previše labavim, a pesme su mi ostavljale utisak trenutnih improvizacija s političkim, ideološkim, erotskim, čak prilično svakodnevnim, aktuelnim akcentima.“ Utoliko je, čini se, promašena tvrdnja Bojana Savića Ostojića, urednika edicije i pisca inače nadahnutog pogovora za ovo izdanje, gde kaže da „treba biti pošten prema Ocvirkovim oklevanjima“, jer neposredno posle Kosovelove smrti, „u Jugoslaviji kralja Aleksandra, nije bilo političkih uslova za objavljivanje knjige koja je oštro kritikovala diktaturu, kapitalizam i velikosrpstvo“. Nema nikakvog razloga tražiti u Integralima ono čega tu nema; Ocvirkovo objašnjenje je ne samo dovoljno, već je umnogome izazovnije od navedenih, nepotrebno politikantskih ocena: nije li zapravo Ocvirk apsolutno u pravu kada pesme Integrala tumači kao trenutne improvizacije „s političkim, ideološkim, erotskim, čak prilično svakodnevnim, aktuelnim akcentima“?
O kakvoj zabludi je onda reč? Radi se zapravo o tome da se tokom te četiri decenije, koje su protekle između pisanja i objavljivanja Integrala, u velikoj meri promenio status, jezik i značaj poezije: u vreme kada Kosovel piše, poezija u javnoj svesti još uvek ima romantičarski oreol uzvišene, rodoljubivo-patetične, u večnost zagledane, bardovske delatnosti; sam Kosovel, međutim, u potpunosti odbacuje ovaj ideal i govori o svakodnevnim stvarima, u strahovitom ubrzanju, o aktuelnim socijalno-političkim događajima i temama, o novoj, posleratnoj stvarnosti u kojoj stare društvene forme više ništa ne znače, o vozovima i vijaduktima, atomima i integralima, Gandiju i Ajnštajnu, ali i o Isusu koji „puca i ubija“ itd. Poezija Integrala uranja u aktuelnu stvarnost Evrope (i Jugoslavije) na isti onaj način na koji i poezija Apolinera i Majakovskog, ili ona nemačkih ekspresionista: sve ono o čemu je bilo nezamislivo govoriti tek neku godinu ranije, sada postaje apsolutni poetski imperativ.
Ako se, dakle, kod Kosovela i može govoriti o borbi protiv diktature, onda je to najpre diktatura malograđanštine, te utoliko, kada pesnik na mnogo mesta tematizuje melanholična raspoloženja i osećanje usamljenosti, to treba shvatiti u velikoj meri doslovno. Ali ovo osećanje svojevrsne društvene izopštenosti na drugoj strani poeziju konstituiše kao prostor apsolutne slobode, a pesmu kao konstrukciju u koju se ugrađuju najrazličitiji, na prvi pogled nepovezani motivi. Kao primer za ovo može se navesti pesma „Kons: A B C“: „Ostani hladno, srce! / Cinik. / Transformator. / Orijent ekspres za Pariz na vijaduktu. / Okovi na rukama. / Automobili jure. / Ja ne mogu. / Moja misao-elektrika/ je u Parizu. / Vonj lijekova / s klinika. / Fuj –/ Pljuj, potcenjuj. / Fuj, fuj, / fuj!“.
Jukstapozicija, koja je u međuvremenu postala jedno od uobičajenih stilskih sredstava, u Kosovelovoj, i poeziji drugih avangardnih pesnika, u stvari je velika poetička inovacija. Ona svedoči o bitno drugačijem subjektu u bitno drugačijem svetu u odnosu na onaj s kraja 19. i samog početka 20. veka: tehničke inovacije kao što su vozovi, avioni, automobili, elektrika, izmenile su (i) pesničku svest, ona sada stvari, ljude, fenomene hvata u letu, grebe po njihovoj površini, u haotičnom, ubrzanom kretanju do nje dopiru tek kratkotrajni utisci, ne i duboko promišljeni doživljaji.
Nepun vek kasnije, sve to se ne može čitati bez književnoistorijske svesti, jer pesnički jezik i forme su se od tada još dramatičnije transformisale, pa ipak, Kosovelovi Integrali, kao uostalom i druga, u tom času avangardna poezija i dalje ima nevinu draž prvog otkrića. Integralno posmatrani, Integrali su pre dnevnik integralne poezije i knjiga velikog traženja, jer u ovim pesmama ima još uvek podosta natruha simbolističke, plenerističke poetike, a zbog čega su, na način pomalo sentimentalan, i interesantniji.
Tako ovo izdanje, koje nastavlja izvanredno važnu novu ediciju projekta Knjižuljak sa prevodima ključnih knjiga slovenačke poezije, treba svakako pozdraviti i unapred se radovati sledećem.