Сара Матин: ИЗВЕСНОСТ ПСЕУДОАУТОБИОГРАФИЈЕ

(Катја Перат, Мазохисткиња, прев. Иван Антић, Геопоетика, Београд 2020)

Роман Мазохисткиња словеначке песникиње и списатељице Катје Перат објављен је у издању Геопоетике, у едицији „Роман премијера”, крајем 2020. године. Оригинално је објављен 2018. године у оквиру познате словеначке издавачке куће Белетрина, док је српској читалачкој публици постао доступан захваљујући преводу Ивана Антића. 

Катја Перат у књижевност уводи лик Надежде фон Захер-Мазох, фиктивне усвојене ћерке Леополда фон Захер-Мазоха, писца Венере у крзну. Литерарну представу сексуалних фантазија из његовог романа теоријски је уобличио и именовао као мазохизам сексолог Крафт-Ебинг у својој познатој студији Psyhopatia Sexualis. Отуда је Надежда обележена фигуром оца као контроверзном фигуром 19. века. Надеждин идентитет је од самог почетка недефинисан, јер је Леополд причу о њеном пореклу замислио као књижевну конструкцију. Тај низ се настављао, те је живот Надежде и њеног супруга Максимилијана Мозера обележен сталним покушајима да она постане независна од мушког ауторитета. Најзад, интимни однос са љубавником Јакобом Фришауером понајвише ће је приближити искуству љубави, но такав однос могао је да опстане искључиво у сфери приватности. У јавности, како не би били примећени, за Надежду је било нужно да се маскира у мушкарца. На друштвеном плану такође долази до изневеравања. Бечка буржоаска средина инсистира на површном и јавном аспекту познавања догађаја и људи,  не дозвољавајући да говоркања икада пређу у исцрпна објашњења, толико потребна Надеждином недефинисаном ја. Слику друштва  чини и низ познатих личности као што су Фројд, Рилке, Алма и Густав Малер, Емили Флуге, Климт, Џојс и други, а Надеждин живот је у већој или мањој мери повезан са њиховим животима.

Литерарно уобличавање важних интелектуалних фигура 19. и 20. века сада је већ јасно присутна тенденција у савременој књижевности, што значи да читалац не може приступити делу без извесног хоризонта очекивања. Основа таквих књижевних текстова подразумева синтезу више важних личности који, постављени у различите међусобне односе, треба да демонстрирају одређену пишчеву идеју. Свакако један од познатијих текстова тог типа јесте роман Ирвина Д. Јалома Кад је Ниче плакао. Оно што роман Катје Перат приближава оваквој традицији писања препознаје се на основу реченице са којом се сусрећемо непосредно пре прве странице. Реч је о чувеној Хегеловој изјави : „Ако чињенице говоре другачије, тим горе по чињенице”. Однос стварности и фикције, односно света појавности и света идеја, показује се као кључан.  Хегеловски бисмо могли рећи да овај роман не приказује стварност, већ начин на који се познате фигуре и њихове идеје испољавају у уметности, односно књижевности. Међутим, оно по чему се роман разликује од осталих текстова такве традиције јесте најпре одабир жанра псеудоаутобиографије, а затим по томе што је идеја која настоји да се изрази у полемичком односу са књижевном грађом.

Дакле, жанровски би се дело могло одредити као псеудоаутобиографски роман. За разлику од аутобиографског романа, у овом случају име аутора не подудара се с именом приповедача. Реч је о приповедању лика, односно Надежде Мозер, при чему би требало истаћи постојање елемената у тексту који сугеришу јасну свест субјекта да пише. Писање је овде облик терапије. Простори у којима се таква писања одвијају углавном су места концентрисане самоће, попут болница, затвора или простора удаљених од друштва, а временска позиција  најчешће је она након одређених догађаја. Катја Перат за простор почетка писања Надежде Мозер узима унапред симболички обележено место, дворац Девин, те је на тај начин мотивисано присуство песника Рилкеа. Тема једног од њихових дијалога је психоанализа. Рилке сумња у њену погодност, јер сматра да „у сецирању себе пресахне сва уметност“. Код Надежде је пак писање условљено афонијом која се јавља након прочитаног писма о Леополдовој смрти. Након што је отац „поништен”, Надежда губи способност причања на немачком језику, односно језику оца.

Насупрот томе, Надежда је обликована фигуром једине жене из свог блиског окружења, Ванде фон Захер-Мазох која је, међутим, постала одсутна након развода са Леополдом. Исповести Ванде фон Захер-Мазох, писане након развода али и након Леополдове смрти, чворишна су тачка у замисли романа. Катја Перат већински се ослањала управо на ове аутобиографске Исповести, као појаву првог слободног говора о мазохизму из женске перспективе. Други део књижевне грађе подразумева психоаналитичке студије, конкретније Фројдове и Бројерове Студије хистерије. Можда најуочљивији елементи јесу из студије Дора: фрагмент анализе једног случаја хистерије, из које је и преузет мотив „хистеричне афоније”. Надежда Мозер описује искуство афоније као „нешто телесно што није бол”, а сећање које јој је остало у вези са тим искуством као сећање на „Фројдово неповерење”. У том смислу, уметнички преобликовати овакву грађу значило је закорачити у сферу политике књижевности. Психоаналитичке студије чине „бучне животиње” са маргине видљивим, но женска сексуалност и начини њеног испољавања често су били експериментални материјал. Тако литерарни подухват Катје Перат може да се одреди као свесно постављање женског гласа у центар, односно као настојање да се превазиђе „Фројдово неповерење”. На нивоу језика, то би подразумевало тежњу да се женски суфикс не опажа као женски и као такав не захтева силне студије о родној осетљивости језика, већ да постане видљив и чулно доступан. Најзад, то би значило да језички несвесно друштво почне да примећује оно што јесте основна проблематика коју роман изражава ‒ приписивање феномена мазохизма готово искључиво мушкарцу. На тај начин постоји извесна провокација у самом чину писања о теми женског мазохизма. Ако је мазохизам постао термин, односно део научног дискурса тако што је исфилтриран из књижевности, онда је једини начин да феномен мазохисткиње постане поново видљив управо био да се постави опет у литерарни дискурс. У том смислу, корак даље од Вандине аутобиографије, као жанра на граници науке и књижевности, била би псеудоаутобиографија, у којој је књижевност главно поље пропитивања.

Катја Перат одабиром овакве теме од почетка упада у замку. Актуелни тренутак у ком борба за женски глас има своје две стране ‒ утемељену и комерцијалну, није најзахвалније полазиште. С друге стране, ова тема отежава писање књижевног текста у ком ће постојати барем одређени делови који нису зависни од књижевне грађе и не доводе до тумачења која би прогутала сам текст. Ипак, Надежда Мозер уметнички је успешно обликован глас интелектуалне хиперсензитивности која настоји да, речима Шекспирове Корделије, срце подигне до усне, у тренутку када није приморана на тај чин.