Sara Matin: IZVESNOST PSEUDOAUTOBIOGRAFIJE

(Katja Perat, Mazohistkinja, prev. Ivan Antić, Geopoetika, Beograd 2020)

Roman Mazohistkinja slovenačke pesnikinje i spisateljice Katje Perat objavljen je u izdanju Geopoetike, u ediciji „Roman premijera”, krajem 2020. godine. Originalno je objavljen 2018. godine u okviru poznate slovenačke izdavačke kuće Beletrina, dok je srpskoj čitalačkoj publici postao dostupan zahvaljujući prevodu Ivana Antića. 

Katja Perat u književnost uvodi lik Nadežde fon Zaher-Mazoh, fiktivne usvojene ćerke Leopolda fon Zaher-Mazoha, pisca Venere u krznu. Literarnu predstavu seksualnih fantazija iz njegovog romana teorijski je uobličio i imenovao kao mazohizam seksolog Kraft-Ebing u svojoj poznatoj studiji Psyhopatia Sexualis. Otuda je Nadežda obeležena figurom oca kao kontroverznom figurom 19. veka. Nadeždin identitet je od samog početka nedefinisan, jer je Leopold priču o njenom poreklu zamislio kao književnu konstrukciju. Taj niz se nastavljao, te je život Nadežde i njenog supruga Maksimilijana Mozera obeležen stalnim pokušajima da ona postane nezavisna od muškog autoriteta. Najzad, intimni odnos sa ljubavnikom Jakobom Frišauerom ponajviše će je približiti iskustvu ljubavi, no takav odnos mogao je da opstane isključivo u sferi privatnosti. U javnosti, kako ne bi bili primećeni, za Nadeždu je bilo nužno da se maskira u muškarca. Na društvenom planu takođe dolazi do izneveravanja. Bečka buržoaska sredina insistira na površnom i javnom aspektu poznavanja događaja i ljudi,  ne dozvoljavajući da govorkanja ikada pređu u iscrpna objašnjenja, toliko potrebna Nadeždinom nedefinisanom ja. Sliku društva  čini i niz poznatih ličnosti kao što su Frojd, Rilke, Alma i Gustav Maler, Emili Fluge, Klimt, DŽojs i drugi, a Nadeždin život je u većoj ili manjoj meri povezan sa njihovim životima.

Literarno uobličavanje važnih intelektualnih figura 19. i 20. veka sada je već jasno prisutna tendencija u savremenoj književnosti, što znači da čitalac ne može pristupiti delu bez izvesnog horizonta očekivanja. Osnova takvih književnih tekstova podrazumeva sintezu više važnih ličnosti koji, postavljeni u različite međusobne odnose, treba da demonstriraju određenu piščevu ideju. Svakako jedan od poznatijih tekstova tog tipa jeste roman Irvina D. Jaloma Kad je Niče plakao. Ono što roman Katje Perat približava ovakvoj tradiciji pisanja prepoznaje se na osnovu rečenice sa kojom se susrećemo neposredno pre prve stranice. Reč je o čuvenoj Hegelovoj izjavi : „Ako činjenice govore drugačije, tim gore po činjenice”. Odnos stvarnosti i fikcije, odnosno sveta pojavnosti i sveta ideja, pokazuje se kao ključan.  Hegelovski bismo mogli reći da ovaj roman ne prikazuje stvarnost, već način na koji se poznate figure i njihove ideje ispoljavaju u umetnosti, odnosno književnosti. Međutim, ono po čemu se roman razlikuje od ostalih tekstova takve tradicije jeste najpre odabir žanra pseudoautobiografije, a zatim po tome što je ideja koja nastoji da se izrazi u polemičkom odnosu sa književnom građom.

Dakle, žanrovski bi se delo moglo odrediti kao pseudoautobiografski roman. Za razliku od autobiografskog romana, u ovom slučaju ime autora ne podudara se s imenom pripovedača. Reč je o pripovedanju lika, odnosno Nadežde Mozer, pri čemu bi trebalo istaći postojanje elemenata u tekstu koji sugerišu jasnu svest subjekta da piše. Pisanje je ovde oblik terapije. Prostori u kojima se takva pisanja odvijaju uglavnom su mesta koncentrisane samoće, poput bolnica, zatvora ili prostora udaljenih od društva, a vremenska pozicija  najčešće je ona nakon određenih događaja. Katja Perat za prostor početka pisanja Nadežde Mozer uzima unapred simbolički obeleženo mesto, dvorac Devin, te je na taj način motivisano prisustvo pesnika Rilkea. Tema jednog od njihovih dijaloga je psihoanaliza. Rilke sumnja u njenu pogodnost, jer smatra da „u seciranju sebe presahne sva umetnost“. Kod Nadežde je pak pisanje uslovljeno afonijom koja se javlja nakon pročitanog pisma o Leopoldovoj smrti. Nakon što je otac „poništen”, Nadežda gubi sposobnost pričanja na nemačkom jeziku, odnosno jeziku oca.

Nasuprot tome, Nadežda je oblikovana figurom jedine žene iz svog bliskog okruženja, Vande fon Zaher-Mazoh koja je, međutim, postala odsutna nakon razvoda sa Leopoldom. Ispovesti Vande fon Zaher-Mazoh, pisane nakon razvoda ali i nakon Leopoldove smrti, čvorišna su tačka u zamisli romana. Katja Perat većinski se oslanjala upravo na ove autobiografske Ispovesti, kao pojavu prvog slobodnog govora o mazohizmu iz ženske perspektive. Drugi deo književne građe podrazumeva psihoanalitičke studije, konkretnije Frojdove i Brojerove Studije histerije. Možda najuočljiviji elementi jesu iz studije Dora: fragment analize jednog slučaja histerije, iz koje je i preuzet motiv „histerične afonije”. Nadežda Mozer opisuje iskustvo afonije kao „nešto telesno što nije bol”, a sećanje koje joj je ostalo u vezi sa tim iskustvom kao sećanje na „Frojdovo nepoverenje”. U tom smislu, umetnički preoblikovati ovakvu građu značilo je zakoračiti u sferu politike književnosti. Psihoanalitičke studije čine „bučne životinje” sa margine vidljivim, no ženska seksualnost i načini njenog ispoljavanja često su bili eksperimentalni materijal. Tako literarni poduhvat Katje Perat može da se odredi kao svesno postavljanje ženskog glasa u centar, odnosno kao nastojanje da se prevaziđe „Frojdovo nepoverenje”. Na nivou jezika, to bi podrazumevalo težnju da se ženski sufiks ne opaža kao ženski i kao takav ne zahteva silne studije o rodnoj osetljivosti jezika, već da postane vidljiv i čulno dostupan. Najzad, to bi značilo da jezički nesvesno društvo počne da primećuje ono što jeste osnovna problematika koju roman izražava ‒ pripisivanje fenomena mazohizma gotovo isključivo muškarcu. Na taj način postoji izvesna provokacija u samom činu pisanja o temi ženskog mazohizma. Ako je mazohizam postao termin, odnosno deo naučnog diskursa tako što je isfiltriran iz književnosti, onda je jedini način da fenomen mazohistkinje postane ponovo vidljiv upravo bio da se postavi opet u literarni diskurs. U tom smislu, korak dalje od Vandine autobiografije, kao žanra na granici nauke i književnosti, bila bi pseudoautobiografija, u kojoj je književnost glavno polje propitivanja.

Katja Perat odabirom ovakve teme od početka upada u zamku. Aktuelni trenutak u kom borba za ženski glas ima svoje dve strane ‒ utemeljenu i komercijalnu, nije najzahvalnije polazište. S druge strane, ova tema otežava pisanje književnog teksta u kom će postojati barem određeni delovi koji nisu zavisni od književne građe i ne dovode do tumačenja koja bi progutala sam tekst. Ipak, Nadežda Mozer umetnički je uspešno oblikovan glas intelektualne hipersenzitivnosti koja nastoji da, rečima Šekspirove Kordelije, srce podigne do usne, u trenutku kada nije primorana na taj čin.