Tamara B. Krstić: NA KOLIKO STOLICA SEDI ZLO?

(Edna O’Brajen: Crvene stoličice, preveo sa engleskog Goran Skrobonja, Booka, Beograd, 2017)

 

            Novi roman irske spisateljice Edne O’Brajen spada u najprovokativnije romane koji su prevedeni na srpski jezik poslednjih godinu ili dve. Njeni raniji radovi, takođe intrigantni, nailazili su na oštre kritike, cenzuru, spaljivanje i zabranjivanje, ali isto tako su je svrstali među najbolje anglofone pisce. Roman Crvene stoličice nastao je po ugledu na priču o najtraženijem haškom optuženiku, Radovanu Karadžiću, za koju je autorka čula i odlučila se da je iskoristi kao predložak za stvaranje imaginarne priče smeštene u jedno irsko selo. Na početku romana stoji epigraf iz Gorskog vijenca („Vuk na ovcu svoje pravo ima“), čime se nagoveštava ono o čemu će biti reč. Protkan aluzijama na stvarna zbivanja i zločine koji su počinjeni, roman preispituje magnetizam zlih osoba koje privlače sve oko sebe.

            Sam naslov u direktnoj je vezi sa opsadom Sarajeva i stradanjem civila, kao i obeležavanjem dvadesetogodišnjice tog događaja, te je u epigrafu zabeleženo podsećanje na 11.541 stolicu u znak sećanja na broj stradalih, među kojima su deca „izdvojena“ sa 643 stoličice. Kako priča odmiče, postaje neizbežno da se povuku paralele između radnje koja se odigrava u romanu i onoga što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije. Okosnicu predstavlja ljubavna priča mlade Irkinje (što je čest motiv u romanima O’Brajenove koja se uglavnom bavi pozicijom žene u Irskoj i posmatranjem sveta iz ženske perspektive) i optuženika za ratne zločine sa Balkana. Međutim, do surovih stvari koje su ga dovele u taj prostor dolazi se tek kasnije, jer autorka veći deo romana posvećuje analizi njegovog psihološkog profila, dajući nam pri tom jedan drugačiji portret i dva lica osobe koja je počinila strašne zločine. Dakle, u malo irsko selo dolazi doktor Vladimir Dragan, poznatiji kao Vuk, rođen u Crnoj Gori, samoproklamovani iscelitelj i seksualni terapeut, i ubrzo postaje atrakcija i glavna tema seoskih priča. Žene su zaslepljene njegovom harizmom, a jedna od njih, Fidelma Mekbrajd, postaje opčinjena isceliteljskim moćima i medicinskim pristupima koje on propagira. Nezadovoljstvo u braku i nemogućnost da zatrudni navode je da potraži pomoć upravo od tog šarmantnog došljaka, te nakon tajnih viđanja s njim ona ostaje trudna.

            Protagonista romana izgrađen je na spoju imigracije uslovljene ratovima (samim tim prisutan je i motiv prilagođavanja na novu državu i novi nacionalni identitet) i tematizovanja posledica rata na pojedinca i njegovo prihvatanje u novom okruženju. On shvata da mu je jedina prilika da preživi empatija nove sredine zbog mesta odakle dolazi i prirode posla kojim se bavi, pa se tako infiltrira u izabrano područje bez sumnje da postoji nešto što krije. Topli seoski ljudi su najpouzdanije marionete koje zločinac vešto uspeva da natera da igraju po njegovim pravilima i pomognu mu u igri sakrivanja. Prebegavši u drugu državu i izabravši novi život, junak spira svoju prošlost i započinje novi život u okruženju koje mu odgovara – ne samo da postaje glavna atrakcija, već uspešno navodi sve žene da se utrkuju za srce iscelitelja koji je došao da ih spasi i preporodi. I sama autorka na momente oduševljeno opisuje junaka, mešajući te prilike sa distanciranim opisivanjem kako bi predstavila dve strane podvojene ličnosti koje nam se otkrivaju na kraju knjige; a ovo menjanje pripovednih strategija, različitih glagolskih vremena, perspektiva i fokalizacije više junaka dovodi do intenzivnijeg čitalačkog užitka i zapitanosti. Da li je osoba u suštini dobra ili zla, a narav ponekad drugačija, ostaje na čitaocu da sam prosudi jer nema mnogo prostora za empatiju prema stvarima koje je Vuk radio u izgnanstvu, ali ne i opravdanja za stvari za koje je optužen. Svakako da je autorka iza sebe ostavila iscrpno istraživanje koje je obogaćeno slojem fikcije kako ovo ne bi bio u potpunosti istorijski roman satkan samo od činjenica. Ipak, čitaocima sa ovih prostora biće teško da u pojedinim situacijama razluče stvarno od nestvarnog.

            Ovaj obim insinuacija, dakle, ima jedan cilj: roman ne može da se čita bez pomisli na Radovana Karadžića. I O’Brajenova je više puta potvrdila da joj je upravo on, kao i svi događaji koji su ga pratili, poslužio za osnovu romana. Samim tim, fabula nije u potpunosti fikcija već jednim delom predstavlja i istorijski zapis o jednom području, jednom ratu i istrazi. Sve ove noseće teme samo su usputne stanice koje čitaoci ostavljaju u maštanju ili traže veze sa novinskim natpisima koji su izveštavali o ovom skrivalačkom procesu. Prošlost junaka ostaje u senci trenutačnih događanja, te se autorka ne bavi tim podacima nego daje sliku sadašnjosti. U romanu su predstavljene dve suprotne ličnosti doktora Vladimira Dragana: na početku imamo iscelitelja koji pomaže svima, koji je toliko plemenit i čestit da mu je čak povereno i vođenje dece na školski izlet (ovde postoji sličnost jer je i Karadžić uhapšen u beogradskom autobusu), dok na kraju romana, u procesu suđenja, čitalac upoznaje i njegovu mračniju stranu. Ovde dolazi do promene u pripovedanju, te radnja iz objektivnog pripovedanja u trećem licu jednine prelazi u ličniji ton i prvo lice, čime se pojačava narativni intenzitet. Kasnije pak, pri otkrivanju razloga potrage za beguncem, otkrivaju se i njegove tajne, tj. razlozi bežanja iz zemlje i potreba za novim identitetom. Hapšenje je obavljeno upravo na tom školskom izletu gde doktor biva prepoznat i odveden, a fokalizacija se tada prebacuje na žensku stranu priče.

            Građenje jakih likova Irkinja jedna je od glavnih stilskih odlika Edne O’Brajen. Upravo su ovi delovi romana najjači, najpotresniji, najemotivniji i opisuju samoću irske žene. Realnost borbe kroz koju prolazi žena koja padne pod uticaj begunca, snažna ljubav koja je obuzima i na kraju trudnoća čine najteži deo, što autorka predstavlja manje intenzivnim opisima, dajući čitaocima priliku da razumeju psihu koja deluje kada je osoba opčinjena i ne razmišlja o posledicama. Vidimo ženu koja prolazi kroz stanja očajavanja, rezignacije, rutine, da bi na kraju, preko ljubavi, razočaranja i neprihvatanja, došla u situaciju da treba da nastavi život za koji se borila. Kontrast između iscelitelja i ratnog zločinca je ruta koju je Fidelma krčila kroz ceo roman. Teško je razumeti kako je jedna osoba uspela da obmanjuje okolinu i ne pokaže ni u jednom trenutku svoje pravo lice ili razloge zbog kojih je tražena. Nakon hapšenja doktora Vladimira, počinje prava Fidelmina bitka. Junakinja odlazi u London i biva ostavljena da se bori za opstanak sa ljudima koji su, kao i ona, na margini društva. Mini-priče kroz koje nas autorka upoznaje sa ovim junacima govore o ljudima koji su žrtve sveprisutnog zla i nepravde u svetu. Kratki zapisi Fidelminih sapatnika pokazuju uticaj zla na ljude iz raznih delova sveta, svedene na puko postojanje. Suptilnost i neprimetnost njihovih života teška su suprotnost od zla koje živi među ljudima i koegzistira pod maskama.

            Na stranicama se smenjuju prelepi irski pejzaži, gotovo čulni i opipljivi zapisi, sa prekidima koji prikazuju užase i ono na šta nas naslov asocira. Ljubavna priča i tajno skrivanje zamenjeni su pozivima na zaboravljanje svega što se desilo, a neverovanje u moć isceljenja zamenila su jaka osećanja ljubavi i zanosa. Predstavljena je moć reči, pričanja i uveravanja, kao i verovanja i zanesenosti jednim čovekom. Opseg priče predstavlja linearnost likova čije je jedino ushićenje zanimanje tračevima i utrkivanjima da dođu u dodir sa pridošlicama. Duboka empatija pojačava predstavu žena u irskoj provinciji, prikazujući njihovu usamljenost i bezličnu atmosferu u kojoj preživljavaju. Više pažnje posvećuje se upravo statusu žene u društvu, one koja prolazi kroz različite životne situacije i biva prepuštena sama sebi. U romanu je izbegnuta senzacionalnost koja prati celu priču – bez dodatnih pojašnjavanja ili ubacivanja elemenata koji bi privlačili čitaoce, autorka markira događaje bitne za priču koju želi da ispriča, ne birajući toliko često opisivanje ratnog stanja ili sudskog procesa.

            Kraj romana obuhvata suđenje u Hagu. Međutim, iako se Fidelma i nekadašnji begunac ponovo suočavaju, dalji tok radnje se samo naslućuje. Neka pitanje je bilo potrebno ostaviti otvorena, kao što autorka kroz ceo roman pokušava da protumači kako je neko ko je toliko tražen uspeo da obmane velik broj ljudi. Kumulativnost svih procesa i sudbina ogleda se upravo u završetku kada se Fidelma i doktor Vladimir susreću u zatvoru nakon njenog prisustva suđenju. Ipak, treba zapamtiti da ovo nije roman o Radovanu Karadžiću, niti njegovom alter egu, doktoru Draganu Dabiću, te da ne zastupa nijedan politički stav. U pitanju je priča o zlu, njegovom prihvatanju i neprihvatanju, pa i skoro bodrijarovskoj rasprostranjenosti i uticaju koji ima na ljude.