Branislav Živanović: U STVARI, ŽIVOT

Tomislav Marinković: Običan život,

Kulturni centar Novog Sada, 2011.

 

Može se reći da je konfrontiranje sadašnjosti i prošlosti, odnosno, da su sadašnjost i prošlost stožerne (o)pozicije ili dva pola na kojima počiva poezija tihog, melanholičnog liričara Tomislava Marinkovića. Ovo je posebno vidljivu u postupku građenja pesme – stavljanjem naporednih pesničkih slika, dva vremena, u dijalog. Pasatizam, idealizacija i  zagledanost u prošlost, mladost i detinjstvo temelji se na pesnikovoj osetljivosti za detalj i pridavanje značaja svakodnevnim, uobičajenim stvarima, tražeći način da im obezbedi trajanje. One ga podsećaju na vreme bezbrižnosti, nevinosti i jednostavnosti života, čiste esencije koja prethodi uzbudljivim i neponovljivim prvim godinama iskustava u mladosti, ljubavi itd. Dakako da takvu osetljivost za svet, takvu osetljivost čula imaju tek osobe koje se prvi put susreću sa izvesnim nadražajima, posmatrane detinjim očima, te osobe u zrelim godinama koje svode račun, povlačenjem salda svog života (o ovome svedoče i naslovi njegovih prethodnih pesničkih zbirki: „Škola trajanja“, 2003. i „Svet na koži“, 2007).

U četrdeset pesama lišenih ciklusa pratimo udeo čulnog. Poezija se javlja kao sinestezijski govor. To su većma taktilne pesme (na primer: „Kapljice kiše i tiho lupkanje srca“), gustativne (npr.: „Usamljenost voli izuzetke“), olfaktivne (npr.: „Mirisi“), među kojima svakako preovlađuju one sa vizuelnim utiskom, te zvukovima prirode i taktovima života. Najzad, prisutan je i topos poezije kao napor da se nadvlada prolaznost, naravno, pod uslovom da se pesnik veštastveno služi jezikom i da ga jezik neće izdati: „Vreme na svaki događaj stavlja katanac, / a usta pokušavaju da ga otključaju.“ („Usamljenost voli izuzetke“). Izazov, pre svih, dostojan pesnika. S druge strane, prisutan je napor da se događaj dokumentuje u vidu fotografije („Brojevi“ (22.10.2008. 12:46)), kada se događaj, prošlost, sećanje na prijatelja pesnika Novicu Tadića (kome je pesma i posvećena) svodi na puku numeričku statistiku „u naravnopravnoj borbi / čoveka i vremena“. Romantičarski pseudoutopizam predstavljen eskapizmom u nebrušene bisere prirode, Marinković pretpostavlja zavodljivim odsjajima cirkona spektakalske stvarnosti koji vode neminovnom zaboravu. Ovo je, dakle, poezija o trajanju. Idilične slike prirode su mesto gde momenti života uspevaju koliko-toliko da budu sačuvani. Polazeći od pogleda na život kao omeđeni trenutak, na podlozi slike konkretnog, stvarnog vremena, pesnik kadrira stvarnost/prirodu. Oblikuje slike koje, prethodno semantički preosmišljene, u vidu poezije nude vizualizaciju životne neposredne savremenosti, date iz rakursa amaterskog snimatelja dokumentarnog filma. Ovakvim omeđivanjem trenutka pesnik stvara vlastiti vrt sa drugačijim protokom vremena.

                Budući da je za Marinkovićevu poeziju značajno da naslov ne odslikava uvek tekst pesme i obrnuto, bez obzira koliko njegova pesma „Čekajući budućnost“ doziva i polemiše sa Kavafijevom pesmom „Očekajući barbare“ i Hristićevom pesmom „Varvari“, ona ih preinačuje. Kod Marinkovića je, naime, izvesno da budućnosti nema i da neće stići, ili je bar on neće doživeti, ali, istovremeno, da su „žudnja i nestrpljenje“ kobni, jer tada „hitamo u potragu za bilo čime“. Kod Kavafija, „barvari“ su „ipak bili neko rešenje“, dok kod Hristića „nisu nikakvo rešenje“. Marinković je podozriv, oprezan, opredeljuje se za skeptičnu poziciju; ne odbacuje budućnost kao neminovnost, ali je doživljava kao nosioca promena. Budućnost je, dakle, inertna, istovetna sadašnjosti, o čemu uostalom izveštavaju i ovi stihovi: „Kraj leta, ali još ništa ne počinje. / Čak ni dugo odlagane budućnosti / na vidiku nema.“ Svestan pasivnog stanja, pesnik konstatuje da „treba potražiti neko rešenje.“ Međutim to „neko rešenje“, sada je jasno da nije bilo koje i bilo kakvo rešenje, niti to sme da bude, čime se radikalno odvaja od kavafijevskog poentiranja iz kog izbija očajnički uzdah, ali ne zauzima ni kategorički stav hristićevske ograđenosti od „nove svežine sveta“, ma kakva god ona bila. U Marinkovićevim stihovima prepoznajemo aktiviran ironičan fon bliskog istorijskog vremena. Štaviše, u naporu da se prošlost nekako sačuva, on spreže dva različita doživljaja sveta, dva osećanja vremena koja sublimiše i prelama u vlastitoj prizmi. Pesnik je indikator, lakmus svog doba, ili bi to trebalo da bude. Zato je lirski subjekt, u Marinkovićevoj optici, taj samoosvešćeni  varvarin čija pobuna ne baca snopove spasilačke svetlosti na horizont ljudskog opstanka – jer nema budućnosti na vidiku. Marinkovićevom razumevanju vremena, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u tom smislu, možda najviše odgovaraju početni stihovi prvog pevanja iz Četiri kvarteta, „Bernt Norton“, T. S. Eliota: „Vreme sadašnje i vreme prošlo / Oba su možda prisutna u vremenu budućem, / A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.“

            Kao i svakom liričaru i za Marinkovića je idealan zvuk, zvuk tišine. To je ona savršena muzika, nalik pitagorejskoj „muzici sfera“. Pesnik se povlači u tišinu, čezne, dok se naposletku sasvim ne stopi sa njom. Pesnik iplicira da su tišina i mir luksuz današnjice; precenjene vrednosti spram užurbanog, potresnog i frenetičnog savremenog života; povlašćeno mesto, jedino još, poezije. Stiče se utisak da život koji pesnik vodi nije onaj život koji bi hteo/voleo da vodi. Pesnik se nostalgično seća prošlosti i čežnjivo peva o tom minulom vremenu. Potezi su povučeni, odluke su donesene i popravnog ispita nema. Preostaje mu jedino da poslednje utočište nađe u prirodi, što i čini: „Ovde nema ničeg osim tišine. / Ne treba mi lepša muzika od nje, / ni muzikalniji dani.“ („Pesma povratka“). Svojim pesmama Marinković nastoji da otkrije (ne)ostvarene potencijale života, ali, nažalost, kako je mogućnost relativan faktor, za neke su izvesne stvari dostupne i uspešno se realizuju, za druge one to nisu, ili nikada to neće ni moći da budu. Pesnik sugeriše zahvalnost životu kao takvom i da svaki dan života treba gledati kao dar „jer se sunce svakog jutra / presvlači i baca novo svetlo na juče“ („Iz blizine se to ne vidi“). Nema jednog važnog momenta života – svaki je važan. Život je kauzalni niz, amplituda dobrih i loših utisaka, dobrih i loših sadržaja i nadražaja, a pesik ga uzima u svom totalitetu i ne trudi se da ga išta ulepšava. Zato se i odlučuje da veliča trenutak, da peva trenutak i sadašnjost, trivijalno i trenutak, svaki dan kao da je poslednji i poziva običnog čoveka da saučestvuje. Da napiše pesmu biće podsticajan i naslov iz novina: „Godine prolaze, vernost ostaje“, kako će nasloviti jednu pesmu u zbirci. Nalik školjki na žalu, skrenuće pažnju kako može da se i u „šuškanju novina / tumači i osluškuje svet“ („Klasična tišina“). S druge strane, svaki život je običan, ali isto tako i jedinstven i ne-običan, da ne kažemo nekonvencionalan. Takoreći, svaki čovek ima lične male rituale i načine na koji se nosi sa rutinom svakodnevnice („Skrivanje istine da svet je / za svakog drugačiji, a za sve savršeno lep“, pesma „Običan život“). Dakle, iako naoko pleonastički naziv, pozajmljen iz stihova Adama Zagajevskog za epigraf istoimene Marinkovićeve pesme, Običan život je zbirka koja slavi život, trajanje, čoveka uopšte i povratak prirodi. Reč je o poeziji koja ne računa na mondenske čitaoce – snobove, nego je okrenuta i posvećena svakodnevnom čoveku, čoveku kojeg vidimo u hipermarketu, gradskom prevozu, redu u pošti, ispred dragstora sa flašom piva u ruci…; ljudima o kojima čitamo u hronikama dnevne štampe; to su ljudi koji omogućuju da se život dešava, da kola i pulsira; oni su nukleus, srce i duša, oči sa kojima se identifikujemo, pomoću kojih svet postoji, bez kojih nema ni nas samih.

Književne novine, Beograd, br. 1200–1201, god. LXIV, april/maj, 2012