Драган Бабић: ЈА, ИЗДАЈИЦА, IN AETERNUM, ИЛИ „КАКО ПРЕТВОРИТИ КАТАСТРОФУ У УМЕТНОСТ?“

Ото Хорват: „Сабо је стао“, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2014.

Упркос чињеници да је „Сабо је стао“ прво прозно дело Ота Хорвата након седам песничких збирки и избора овенчаних престижним наградама, овај садржајни роман је изведен упечатљиво, емотивно и, поврх свега, стилски прецизно. На (само на први поглед) невеликих стодвадесетак страница, аутор приповеда о жалости након смрти супруге А., евоцира заједничке успомене и износи интимне детаље личног живота, али, још битније, описује процес туговања од његовог почетка – открића фаталне болести – до последњег чина који је ненаписан и још траје.

Варирајући приповедање од до краја исповедног првог, преко анализирајућег другог до на моменте скоро дијалошки представљеног свезнајућег трећег лица, аутор се стално примиче тексту и одлази од њега. Питања која функционишу као наслови поглавља, а којима се каткад придружују подстицајне сугестије, имају другачију ролу код Хорвата него код, на пример, очигледних примера Џојса или Киша, и не нуде одговоре већ наговештавају присуство психотерапеута уз чију се помоћ развија пацијентов процес туге. Било би превише једноставно и непотребно истицати да је тај пацијент, Сабо, заправо сам писац, тј. његов алтер-его – иако то није неистина и није тешко наслутити кога он скрива иза иницијала – те је довољно рећи да читаоци заправо врло брзо схватају да им није битно да ли је наратив аутобиографски или не, јер Саба и А. читају као књижевне јунаке и апсолутну фикцију. Овако посматрани, они расту у представу романтичарског песника и његове мртве драге, једног помало заборављеног парадигматског односа. Иако се Сабов губитак свакодневно одвија у простору свих нас, Хорват успева, што је можда и најзначајнији подвиг романа, да га индивидуализује и учини специфичним, а то у скоријој светској продукцији на сличан начин и са истим квалитетом чини и најновији роман Џулијана Барнса, „Нивои живота“ (2013). Премда му живот након смрти супруге Пат Каване – овај пут је читаоцима недвосмислено јасно да је реч о аутобиографском предлошку – добија нови ток и губи замах који је пре имао, његов креативни израз, као и онај аутора романа „Сабо је стао“, доживљава терапеутску ренесансу. Стога се њихова два дела могу сматрати комплементарним и не чуди велик број паралела између њих, било да се ради о тзв. поетици изостављања, бруталној искрености и потпуној отворености према читаоцу, нецензурисаном откривању претходног живота, непатетичном односу према смрти, поетичности израза, изазову изражавања туге , или пак мотиву мртве драге и орфичком покушају враћања ње из Хада.

О вези ова два елемента Слободан Владушић у уводу студији „Ко је убио мртву драгу?“ (Службени гласник, 2009) каже: „Без Еуридике, [Орфејеве] песме не би ни било. Тренутак у коме мотив мртве драге настаје исти је онај тренутак у коме Орфеј постаје најмоћнији од свих песника, ако под речју ‚моћ‘ разумемо способност песника да песмом делује на свет изван песме“. Јасан је утицај терета преминуле супруге на песништво ранијих епоха, али Хорватов израз није анахорон него је овде реч о „практичној провери једног некада омиљеног модела сада измештеног и деконтекстуализованог“, како Срђан Срдић наводи у врло прецизном поговору „L’innommable“ којим асоцира не само на деконструкцију мита о Орфеју и слике романтичарског песника, већ и на роман „Неименовано“ („Немушто“) Самјуела Бекета. Сабо – не случајно именован мађарском речју за кројача – не може да пређе преко смрти супруге, чека је мада свестан да се неће појавити и јасно му је да његов израз и све његове до тада написане и изговорене речи не могу да је искажу, иако је писање једини начин да се А. врати и он настави да живи. Грижа савести која га опседа и због које се осећа као издајица „за вјек и вјеков“ се временом не умањује, а, уколико се као наставак/додатак овом роману прочита Хорватова проза „У међувремену“ („Поља“, 483, септембар-октобар 2013), могу се наслутити његова нова психолошка стања и понори у које пада.

Последње, немо поглавље „Да ли је ово све за данас, господине Сабо?“ враћа причу на почетак, а читаоци могу приметити да роман „Сабо је стао“ преиспитивањем везе Ерос-Танатос постаје пример ефективног претварања личне катастрофе у уметност, о чему, опет, Барнс пише у роману „Историја света у 10½ поглавља“. Почевши већ од епиграфа, стиха песме Ђерђа Петрија, Ото Хорват је посвећен А. и својим симболички богатим наративом доказује да се емоција тог интензитета не прекида у/због смрти.

„Ја, издајица, in aeternum, или ‚Како претворити катастрофу у уметност?‘“, Нова мисао, бр. 28, јул/август, 2014, стр. 72.