Драган Бабић: ПОВРАТАК КОРЕНИМА И ПОГЛЕД УНАПРЕД
(Вујица Решин Туцић: Сабрана дела, књига 2, приредили Ален Бешић, Марјан Чакаревић и Синиша Туцић, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2019)
Вишетомна и луксузно опремљена издања сабраних или изабраних дела домаћих и страних аутора била су једна од одлика издавачке продукције из периода СФРЈ. Било да се ради о актуелним писцима чији се опус и даље развијао, било о канонским ствараоцима заокружене продукције, оваква издања била су цењена и пожељна, како за читаоце, тако и за ауторе који су добијали ту част. Данас је, међутим, већина тих комплета изгубила на значају и престижу, те се пре могу пронаћи у понуди на интернету по енормно ниским ценама него у личним библиотекама преданих читалаца. Савремене издавачке куће више не поседују интересовање и финансијски капитал за објављивање сабраних/изабраних дела, те се ти подухвати најчешће своде на издања са институционализованом подршком, индивидуални ентузијазам издавача или пак ангажман појединаца који напросто верују да поједини писци заслужују овакав третман и пажњу. У ту потоњу групу спадају и уредници из Културног центра Новог Сада који су у својој едицији „Капитал“ прошле године објавили други том сабраних дела Вујице Решина Туцића.
Ален Бешић и Марјан Чакаревић, уредници ове едиције у којој се публикују и сабрана дела Милана Милишића и Александра Ристовића (један од приређивача издања тог писца јесте и Ана Ристовић), препознали су да је опус овог аутора вредан представљања најновијој читалачкој публици. Као један од најистакнутијих неоавангардних уметника наше књижевности, Туцић је имао велики утицај на касније ствараоце и неретко се примећује да га песници млађе и средње генерације прихватају као свог узора и некога ко је обликовао њихов израз и схватање поезије. То је највише случај са песницима рођеним седамдесетих и осамдесетих година који проналазе извесне паралеле између свог формирања и искуства неоавангардиста. Због тога је ово двотомно издање пресудно и за етаблирање неких будућих гласова, можда и из генерације новог миленијума, то јест оних који би, тражећи свој израз, могли отићи неколико корака уназад и наћи инспирацију у прошлости, тако се лако наставити на иновативне и бескрупулозне експерименте којима је Туцић истраживао границе језика, сопства и стварности, сваки пут изнова анализирајући и дијагностикујући своје окружење прецизно, бритко и упечатљиво. А такав негујући став према новим читаоцима и наследницима данас је редак и стога заслужује додатну похвалу.
За разлику од првог тома сабраних дела из 2018, у који је уврштена Туцићева поезија из ранијих издања, заоставштине и периодике, овај том на преко 900 страница садржи његове прозне, есејистичке, критичарске, дневничке и остале текстове. Отвара га роман Страхоте поџемља, написан седамдесетих и објављен 1991. године, један од популарнијих Туцићевих наслова, чији су ангажман и аутсајдерско-маргинализована позиција данас актуелни колико и у времену његовог писања, односно публикације. Након њега следе књиге Слово је пукло (1978), Хладно чело (1983) и Време фантома (2005) у којима се открива други, мање познат аспект рада овог аутора и он се представља као критичар, есејиста, полемичар и хроничар своје стварности. Он нуди критичарски суд о, са једне стране, писцима своје генерације и непосредног окружења, те, са друге, о сопственој свакодневици – како у поговору истиче Чакаревић, он једини из свог окружења пише „о немању посла, о становању са породицом у самачком хотелу у собици од 12 квадрата, о видљивим и невидљивим књижевним и културним чиниоцима” – док се животна искушења са којима се суочава најпрецизније виде управо у овим текстовима и њиховој подривајућој и на моменте суморној атмосфери. Најзад, ово издање финиширају интервјуи, дневнички записи, текстови из периодике и заоставштине писца, те накнадно откривена поезија, чиме се заокружује његов опус и примећује свеобухватност његовог бављења књижевношћу.
Када се овај други том сабраних дела Вујице Решина Туцића стави поред првог, увиђа се не само преданост приређивачког рада на разврставању, разумевању и класификовању његових текстова већ и способност аутора да се изрази у различитим врстама, формама, облицима, обимима и приступима на једнако упечатљив, уверљив и иновативан начин. Та свеобухватност и јесте највреднија одлика овог капиталног пројекта којим ће Туцић у новом облику сигурно стићи до својих старих читалаца, али и нове публике и млађих стваралаца који би могли наставити његово експериментално посматрање књижевности и стварности.
(Политика, додатак „Култура – уметност – наука“,
- јун 2020, год. LXIV, бр. 8, стр. 5)