Soe Valdes predstavlja jak, šokantan i prodoran glas kubanskih disidenata. Novi glas u književnosti koji nudi raznolikost. Centralno mesto u njenom delu jeste kritička vizija ka aktuelnoj realnosti na Kubi, kao i nostalgija za tim tamo ostavljenim životom, za svim onim što je kubansko. Ona oseća žal za svojom zemljom, običajima, toplotom, bojama, rodnim gradom, iako je uništen zubom vremena i nedostatkom resursa. Na mnogim mestima u svom delu aludira na evropske nedostatke solidarnosti, spontanosti, otvorenosti, komšijske prisnosti, kako se još možda živi samo na Kubi, na šta utiče, na njenu ogromnu žalost, i siromaštvo, svakako. Čovek u kapitalizmu ima svog ličnog bankara, pa mu komšija i nije neophodan, i tako se, malo-pomalo, gubi u svojoj samoći i otuđenosti.

U kratkom romanu koji je pred nama, Danijela, ćerka kubanskog ambasadora u Francuskoj, u kandžama je strasti i mračne kontroverzne ličnosti. Ona je usamljena, nju preplavljuju uspomene. Ona luta, pozdravlja se, rastaje, sreće. Pesimista je. Bes i erotika su pomešani, i zajedno se polagano transformišu u pobunu protiv diplomatskih pritisaka i licemerja da sve izgleda kako treba da bude, da izgleda da svi imaju lepe manire, da su lepo vaspitani, učtivi, bez obzira na to da li je tako zaista. Ona je mlada buntovnica, njen put je savršena metafora za kubanski put, često neophodan da se preživi. Njena karipska senzualnost se u isti mah opire i prilagođava evropsko-pariskoj hladnoći. Ambasadorova kći je prodorna, upečatljiva priča, puna oniričkog erotizma i elemenata nadrealnog, tipičnih za najbolje stranice koje je napisala Soe Valdes, koja, počevši manje-više od Svakodnevnog ništavila, važi za najsugestivniji, najsnažniji i najsmeliji ženski glas hispanoameričke književnosti.