Десакрализованом модерном свету не недостаје апокалиптичних сурогата, па наводни докази „великог” краја у наше време могу да се ослоне на материјализам, милитаризам, неофашизам, заразне и друге болести, порнографију, миграције, глобално загревање, нуклеарни рат, загађење, озонске рупе, пренасељеност, земљотресе, цунамије, метеоре, инвазије ванземаљаца… Многи ће окарактерисати садашњицу као доба краја снова о бољем свету, односно као време кризе оптимистичних утопија повезаних са науком, техником и уметношћу. Из неизвесности произилази да било шта може добити на значају, а прошлост и будућност изгледају као садашњост са више опција на даљинском управљачу. За разлику од света, књижевна дела морају да имају почетак и крај, чак и онда када их поричу. Атмосфера краја настоји да покаже на које начине се може говорити о смислу, али и о бесмислу метафоре краја кроз важна прозна дела тридесетак аутора и ауторки, од Андрићеве величанствене Травничке хронике до романа објављених почетком треће деценије двадесет првог века. Ова дела прочитана су критички, како би се рехабилитовала моћ садашњости као правог времена и места промене насупрот великим гримасама владајућих политика страха – страха који је, како је говорио Фројд, родитељ окрутности. (Владимир Гвозден)