Аутобиографија Црвеног
О књизи:
Аутобиографија Црвеног развија се у атмосфери игривих и наизглед произвољних веза између антике и модерности, којима се потискује линеарност историјске рецепције, њених општих места и конвенционалних тумачења, да би се потенцирали они мање очигледни додири и сродства. За своје полазиште у овом тексту Ен Карсон узима Гериониду, пронађене и сакупљене фрагменте из Стесихорове поеме о Гериону (око 630–555. п. н. е.). Герион је црвено чудовиште са шест ногу, шест руку и крилима (претпоставља се на основу тога и са три главе, како је то било у другим делима у којима се Герион спомињао), које убија Херакле у оквиру свог десетог задатака, при отмици Герионовог крда. Стесихор, који долази у „тешком раздобљу за једног песника“, како пише Карсон, после Хомера, а пре Гертруде Стајн, можда није баш очигледан избор за претекст једног дела из 1998. године. Међутим, већ уводни део који имитира научни оквир и апаратуру, показује да је његов избор суштински заснован на избору по сродности. Јер Стесихор се памти као онај који је иновативно приступао митологији и кориговао Хомера и Хесиода, а једна од његових најупечатљивијих тврдњи јесте да Хелена није ни била у Троји, већ да је рат провела у Египту, а да је у Троју послата њена утвара. Песник који једним потезом укине разлог за највећи подухват херојског доба свакако није случајно у тексту ауторке која избавља Гериона од судбине жртве у оквиру грчке митологије и смешта га у друго древно веровање, у перуанске Анде, у језик кечуа, у фигуру коју зову Yazcamac, „оног који је отишао и видео и вратио се“, дакле преживео.
Кроз читаво дело може се проћи неоптерећено, уживајући у стилу и сликама, причи о одрастању и сазревању Гериона, америчког младића, хомосексуалца, којег је брат злостављао, мајка му била нежна али не од посебне користи, а отац се тек узгред спомиње. Али већ у прва два одељка сусрећемо се више пута с идејом о прикривању и заметању света на основу Герионове неконвенционалне перцепције околине и свог положаја у односу на предметни свет…
(из поговора Соње Веселиновић)