Као изазовно сведочанство воље за моћ и немоћ певања, нова песничка књига Симона Грабовца под подједнако неиндикативним и речитим насловом Дубока тишина не скрива много од поменутих својстава досадашњег рада у стиху овог жестоко самосвесног поете: али далеко нападније има шта да открије. У првом циклусу песама „Дно душе“ то Грабовчево ново заправо је оно старо и вечно поезије. Лирским говором исписано упитно завештање двополној љубави, без веће изражајне задршке, осим при учесталом, ритмичном, ломљењу стиха; и са очигледно успелом здруженом емисијом емоционалног и разумског, искуственог, при чему сведена језичка догађајност текста бива донекле жртвован, али вредан залог укупно произведеног доживљаја. […] За Грабовца нипошто нова али за ове песме нарочита особина јесте то да већина њих носи нескривене елементе поетичког огледала које у свом дуплом дну подједнако сабира занатске и људске исповести свог творца. […] Типично, а уједно и тако преступно за његов досадашњи песнички опус коме Дубока тишина доприноси не само тонски већ и видљивим искораком у отворенији кôд поетског писма уз завидно очување песничке воље, интереса, стила и моћи, освојених и примерно показаних у претходним Грабовчевим збиркама. (Владимир Копицл)