I naša kuća je pretvorena u bunker, otac je prozore prekrio daskama, kapiju i ulazna vrata je zabarikadirao. Podrum smo napunili hranom. Oduvek smo se inače plašili atomskog rata, vlada je još decenijama pre bila propisala da svaki stanovnik treba da napuni svoje podrume i skladišta dovoljnom količinom hrane i lekova, za slučaj katastrofe. Uličnu rasvetu su s vremenom potpuno ukinuli, za struju su u početku samo uveli restrikcije, a posle su je potpuno isključili, kao i plin i vodu. U svemu tome nije postojao nikakav sistem. Poštar se u početku još i pojavljivao sa žutim čekom, ali ga nakon nekoliko meseci više nismo viđali. Uzalud bi, međutim, i dolazio, budući da su poštu zatvorili, ne bi ni bilo gde da se uplate komunalne dažbine. Nakupljeno smeće iz domaćinstva otac je bacao u drveni poljski klozet koji se nalazio u stražnjem delu naše bašte. Taj čučavac su sagradili još ljudi koji su živeli ovde pre nas, od kojih smo kupili zemljište, i dok nismo nabavili šolju s vodokotlićem u kupatilu naše novoizgrađene kuće, mi smo takođe odlazili tamo da praznimo creva. Ali kada smo posle toga viškove iz organizma počeli da ispuštamo u civilizovani kanalizacioni sistem nužnika, dani drvenog poljskog klozeta bili su odbrojani, postao je ruina koja je podsećala na neku prošlu epohu. Nismo ni sanjali da bi jednog dana mogao da vaskrsne… (Roland Orčik)