Гибралтар је књига прелома, ломова и пукотина – а још више књига о преломима, ломовима и пукотинама. Слутња интелектуалног, духовног, егзистенцијалног, а можда и друштвенога прелома, раскида који би могао бити трансформативан, увијек се изнова јавља у визијама пјесничког субјекта као једна од константи које их повезују у цјелину. Јеленковићеви „гибралтари“ тако су међу осталим и расцјепи који се оцртавају око његовог пјесничког субјекта, као и расцјепи између уходаног и надолазећег, између аутоматизираног и неизвјесног, у које овај запада. Једно од доминантних расположења чије манифестације и осцилације пратимо кроз Гибралтар јест осјећање становите тихе апокалипсе, која би се паралелно одвијала на неколико разина: у свијету, у самој пјесми, у унутарњим констелацијама пјесничког субјекта итд. Апокалиптични процеси о којима је ријеч, дискретни али неизбјежни, истодобно се указују као дубоко персонализирани и посве имперсонални. Дакако, као ни смрт, апокалипса или „пакао” у Гибралтару не конотирају пуку негацију или деструкцију, већ су обиљежени амбиваленцијама које бисмо могли одредити као типично јеленковићевске. Најприје, у Гибралтару можемо разазнати неку врсту уживања, понекад чак и насладе у резигнацији пред свакодневном дискретном апокалипсом, „паклом” или једноставно „негостољубивошћу света”. Друго, и важније, тиха пропаст свијета уједно наговјештава могућност промјене, шансу да се давно подијељене карте изнова измијешају с непредвидивим резултатима. (Динко Крехо)