Поезију Гунвор Хофмо карактерише прилично особен интензитет израза, чија афективност настаје из емоционалног притиска који се обично доживљава када је човек суочен с изненадним животним ломовима. Код Хофмо се такве реакције претварају у трајна осећања која не попуштају, те на крају постају судбина. Она пише о вечним литерарним темама попут туге, смрти, усамљености, отуђења, пратећи их адекватним мотивима и песничким сликама (тама, ноћ, хладноћа, природни елементи…). Песникиња у исходишту патње, деградације и изопштености проналази заједницу са својом мртвом драгом. Наиме, Рут Мајер, њена пријатељица јеврејског порекла, избеглица из Аустрије, коју је упознала почетком Другог светског рата, ухапшена је и депортована у Аушвиц 1942, где је у децембру исте године убијена. У дневничким белешкама Рут Мајер однос са песникињом описан је као интиман и љубавни, па се често истиче да је тај губитак одредио животни и поетски пут Гунвор Хофмо:

[…] Видех пријатељицу своју,

једину, видех је како

одлази у смрт.

Од тада дрвеће је жалило,

од тада Смрт је вукла

моје тело и душу и глас

у море очаја!

Може ли се писати поезија после Аушвица? Хофмо целокупним својим делом и животом варира одговоре на ово питање. (Марко Вуковић)