U Japanskoj hronici ideja narušavanja kodova i konvencija odnosi se ne samo na sadržaj već i na formalne aspekte teksta: Buvijeova hibridna hronika je delom istorija Japana, delom putopis, delom memoarska i dokumentarna proza, a sadrži i pesme pisane slobodnim stihom i esejističke delove. […] Atmosfera putopisa uslovljena je ne samo formom već i unutrašnjim ritmovima opisa prostora i ljudi. Neobična forma Japanske hronike tako ide u korak s neobičnom subjektivnošću putopisca. On ne pothranjuje utopiju o prozirnoj komunikaciji: to što je putovanje postalo stvar prestiža u građanskom društvu ne znači da je svako mogao da putuje, niti da je to bilo lako izvodljivo za većinu; to tek znači da se javio jedan novi skup dispozicija u društvenom polju koje akteri pozitivno opažaju i koje doživljavaju kao simbolički kapital. […] Iako pripovedač tvrdi da po prirodi nije „naročito studiozan”, stoji da on na uverljiv način pretvara istorijske činjenice i arhivske podatke u pravu prozu u kojoj su naglašene lične priče. Na taj način se čvrsto, gotovo nevidljivim šavovima povezuju diskretni događaji i entiteti sa širokim okvirom pripovedanja o jednoj velikoj zemlji. Buvijeova kultura oka još jednom potvrđuje sposobnost najboljih putopisaca da argusovski posmatraju ekonomske, kulturne i društvene tokove i traže smisao i veze između pojava i procesa. Japan putniku nije doneo samo prijatna iznenađenja već je postavio mnogobrojna pitanja. U stvari, moglo bi se tvrditi da veći deo hronike i ne govori o njegovom putovanju već o onome što je kroz različite procese naučio o Japanu, ali i, možda još više, o samom sebi. (Vladimir Gvozden)

Fotografija na koricama: Nikola Buvije