Kada se sve sabere, knjiga Ježevi Saše Radojčića čini slično što i njegove prethodne zbirke. Stišanim i odmerenim radom jezika on nam otkriva „tajne tako bliske” da su gotovo nevidljive dok ih ne osvetli jezik poezije. Sabiranjem bogatstva ličnog i čitalačkog iskustva, stapanjem estetskog, filozofskog i onog životnog u jedinstven amalgam izbrušene poetske reči, Radojčić se iznova dokazuje kao jedan od najboljih pesnika i tipičnih predstavnika ne samo svoje pesničke generacije već i linije pesnika koja trenutno čini magistralu srpske književnosti. Po strani od zasebne romantičarske struje, ona vodi sve od Sterijinog Davorja, preko pesama Vojislava Ilića, Milana Rakića i zrelih zbirki neosimbolista (od kojih su autoru najbliži Hristić, pozni Radović, Ristović i Lalić), do čitavog niza postsimbolističkih autora.
Kao i kod drugih „pesnika devedesetih”, i kod Radojčića je upliv stvarnosti s vremenom postajao sve primetniji. Ali, iako se pesnici ove generacije dobrim delom jesu „spustili / toboganom pravo iz oblaka / i tresnuli na zemlju” još se nisu sasvim ostavili ni onog „domišljanja o savršenstvu” koje je obeležilo njihov pesnički početak. U toj beskućnosti možda i leži najdublja čar ove poezije. (Bojan Vasić)