Када се све сабере, књига Јежеви Саше Радојчића чини слично што и његове претходне збирке. Стишаним и одмереним радом језика он нам открива „тајне тако блиске” да су готово невидљиве док их не осветли језик поезије. Сабирањем богатства личног и читалачког искуства, стапањем естетског, филозофског и оног животног у јединствен амалгам избрушене поетске речи, Радојчић се изнова доказује као један од најбољих песника и типичних представника не само своје песничке генерације већ и линије песника која тренутно чини магистралу српске књижевности. По страни од засебне романтичарске струје, она води све од Стеријиног Даворја, преко песама Војислава Илића, Милана Ракића и зрелих збирки неосимболиста (од којих су аутору најближи Христић, позни Радовић, Ристовић и Лалић), до читавог низа постсимболистичких аутора.
Као и код других „песника деведесетих”, и код Радојчића је уплив стварности с временом постајао све приметнији. Али, иако се песници ове генерације добрим делом јесу „спустили / тобоганом право из облака / и треснули на земљу” још се нису сасвим оставили ни оног „домишљања о савршенству” које је обележило њихов песнички почетак. У тој бескућности можда и лежи најдубља чар ове поезије. (Бојан Васић)