Сада је у преводу на српски језик први пут представљен значајан део опуса Петра Семолича, овог не превише експонираног песника, у гипком и зналачком преводу Драгане Бојанић Тијардовић, која је овом аутору посвећена дуги низ година. За српску књижевну сцену, па чак и ону из деведесетих година прошлога века, када Петер Семолич отпочиње своју каријеру, он није био превише познат. […] Можда не сасвим срећно означен као лирски интимиста у егзистенцијалном кључу, Петер Семолич је успео да се као песник стално мења, поготово у формалном смислу у ком је следио извесне домаће и међународне узоре, остваривши аутентичну поетичку шифру. […] Једна од најупечатљивијих одлика Семоличеве поезије свакако се односи на инвентивна, али не наметнута, усиљена формална решења, било да је у питању стих или сам песнички облик. Аутор је признао да је после читања Бодлерових песама у прози био фасциниран тим жанром и у неколико збирки се и сам у њему успешно огледао. Управо могућност да лирска поезија може бити артикулисана не стихом, већ прозним исказом. […] У песмама најчешће дугог стиха, Семоличев песнички субјект махом заузима необавезан, колоквијалан тон у првом лицу, ослањајући се на исцрпљујуће искуство урбаног живљења, понављања, рециклирања, отуђености од себе и других, на немогућност да се врати аутентичној ситуацији тренутка озарења који је кључан за бројне његове песме. Једино повратак митским исходиштима који подразумева неки рембоовски, морнарски праживот омогућава обнову аутентичности… (Бојана Стојановић Пантовић)