Погачар свакако није Свифтов наследник нити настављач ни у ком смислу, осим по размишљању да би путопис, или путописни рукопис, могао да буде било шта мимо онога што се од њега очекује да буде. И док Свифт од читалаца који сторију о Гуливеру прате с пуним поверењем у крајње документаристичке намере наратора прави прворазредне будале и извргава их руглу заједно с традицијом која их је до таквих помисли довела, Погачар једноставно није заинтересован за веродостојност као такву, и поред места у тексту која је немогуће оповргнути с аспекта фактографије. Да, то јесте Јужна Америка, да, то јесте њена иконографија, да, није тешко препознати којим се све симболичким предикатима Погачар служи, али су његове намере посве другачије. […] Да тривијализујем: нити је овакве Јужне Америке икада било, нити ће је икада бити мимо Погачаревог путописног рукописа. Отуд она располаже вишком фикционалности који долази пре свега од израза, од језика који није језик путописа, већ језик нечега што бисмо могли да означимо као путописну поезију. […] Није ово књига интервенције. Latinoamericana је књига инвенције. (Срђан Срдић)