Pavlov je zapravo sladostrasni pripovedač. Blagoglagoljiv, ali i disciplinovan. Onaj koji voli reč, uživa u njoj, koliko napisanoj, toliko (ili više) u izgovorenoj. U jednoj od svojih nenametljivih pouka on će, uostalom, i ukazati na važnost i vrednost razgovornih rečenica, onih koje valja čitati, i osluhnuti, i odvagati i zakotrljati (naglas ili u sebi). Pouka je to koju nalazimo u nekoj vrsti dodatka posvećenog veštini pripovedanja, i to na samom kraju njegove romanopriče Lica nestalog romana. Tehnički podatak: imenovana romanopriča sazdana je od mnoštva čestica (narativnih jezgara, pričica, sve do sažetih pripomena i opaski) svrstanih u sedamnaest prizorišta. Dakle, osim što uživa u jeziku, naš narator ga, vidimo, i bez zadrške, bez pardona – stvara. Ovaj romanopričalac, lovac na te gotovo bezbrojne čestice (nukleuse), u biti je pesnik. Podrazumeva se da je ovakvu prozu nemoguće čitati brzopotezno, sledom kakve generalne intrige. Spomenute njene čestice valja osvajati jednu po jednu, zastati, možda se ponegde i vratiti koji korak, stranicu. […] A kada je o malom i velikom reč, to jest o odnosu između priče, pripovesti, romana i moguće minijature, još jednom valja naglasiti značaj Pavlovljevih čestica. One su, proširene ili zaokružene, svedene ili razbokorene, njegova postojana gradivna osnovica. Pisac od toga ne odustaje; i ima, vidimo, više no dovoljno ubedljivih i plodotvornih razloga što upravo tako čini. (Srba Ignjatović)