„Књига Сање Париповић Крчмар Metrica et poetica ређи је догађај у науци; мали је број истраживача којима је версолошка проблематика једна од главних преокупација. Проблем са стихом јесте што се на елементарном нивоу описује лингвистичко-математичком појмовном апаратуром, и то истраживању даје егзактну основу, док се добијени резултат тумачи на подручју друге научне дисциплине за коју је карактеристично деловање великог броја различитих фактора у променљивом хијерархијском односу. Стих постаје стихом тек када се употреби у књижевном делу. Оно што обједињује радове у овој књизи јесте приступ. Истражује се однос стиха и надстиховних структура, а питање тог односа обухвата значење стиха: у песми чији је део; у књижевноисторијском контексту ком припада; у теорији књижевноуметничког стварања песника који је тај (а не неки други) стих употребио. Такође, овај однос је у студији присутан на два начина: као теоријски интерес за проблемска питања и као поступак у тумачењу текста. Књигу Metrica et poetica одликује још нешто занимљиво, и прилично ретко, а то је ауторкино означавање методолошке традиције проучавања стиха на коју се ослања као на општи оквир у ком ситуира сопствену мисао. Заправо, тек с овом књигом као да самоосвешћујемо постојање такве традиције, настале на научним скуповима под насловом Меtrica et poetica између 1985. и 1991. године у Војвођанској академији наука и уметности, с циљем да проучавање стиха задобије систематски облик. Овакви скупови нису понављани, систематичност се није задржала, али се одржао приступ изграђен на њима који из данашње перспективе можемо назвати поетиком стиха. Развој од позних осамдесетих година превео је лингвистичко-статистички опис стиха у статус елементарног описа премештањем акцента с метрике на поетику, а у студији, написаној сажетим изразом и јасним формулацијама, та спона метрике и поетике се разумљиво предочава и стручњацима из других научних области.” (Никола Грдинић)