„Луд си ако ово објавиш”, саопштио је Тенеси Вилијамс Полу Боулсу, а поводом могућег штампања насловне приче ове књиге. За Американце године 1950, мислио је Вилијамс, овако нешто заиста је било превише, довољно да аутору направи репутацију толико гадну да је се не може ослободити ма у какав Мароко се склонио. У својој више него пријатељској намери Вилијамс као да је заборавио да је Боулс последњи човек на свету ком је било стало до репутације. Било какве репутације. Без обзира на Боулсову намеру да се одужи како Поу, ништа мање Џејмсу и натуралистима, његов највреднији поетички изум јесте заоштравање екстремистичке приповедне позиције какву је замислио Флобер. Страхота онога што се код Боулса налази у домену „приказаних предметности” долази од апсолутног изостанка сваке врсте наративног коментара. Главна карактеристика Боулсовог наратора није друго до једна срачуната лењост да се износи суд о ма чему записаном, и то било какав суд, у распону од пуког импресионизма до морала који се неретко сматра императивним и у књижевности, где му место никада није било (до тога је тежим путем морао да дође и Флоберов тужилац, Ернест Пинар). (Срђан Срдић)

Фотографија на корицама: Јелена Николић