Нови људи

О књизи:

Овом књигом аутор својевољно излази из „жанровског оквира“ књижевно-критичких приказа, који су доминирали у његове две претходне књиге: Ужици херменеутике (2009) и Не узимај ме у уста – критика заједљивог ума (2016). Иако је и у овој књизи мањи део текстова изворно писан као приказ, тачније као сума утисака о књизи, понекад и без намере да буде објављен, требало би да буде очито њихово настојање, присутно и код осталих текстова, да се уместо анализе књиге као „језичко-уметничког дела“ и оцене њене вредности „истражује“ њено тзв. контекстуално значење. До таквог значења долазимо преко детектовања доминантних феномена у тексту изабраних књига, какви су: питање идентитета (националног, групног и индивидуалног), однос према тзв. другом (фигура другог), питање историјског ревизионизма (нови поглед на колективну прошлост) или „књижевно-историјске“ појаве какве су савремена егзилантска, експериментална и дистопијска проза. У књизи Нови људи свесно је направљен још један корак даље, „корак“ тематске обухватности. Овај аутор је од самог почетка био склон да упозна и прати тзв. регионалну, или (пост)југословенску књижевну сцену, да би сада, под утицајем професионалних обавеза, интересовање проширио, скромно али конзистентно, и на преводе балканских аутора. Испоставиће се да није тек посткомунистичко транзиционо искуство оно што везује балканска друштва, већ то чине и дилеме идентитетског самоодређења у условима суженог и често привидног плурализма, а које се односе на поновно тумачење прошлости или на однос према Европи и Западу.

(из „Увода“)